Борац за спас и уједињење српског народа

 "Људи који не могу видјети свијет у себи још мање могу видјети себе у свијету."

"Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се."

"Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости."

**************

Ово су само неке од великих мудрости које је изрекао свети владика Николај Охридски и Жички (Никола Велимировић), који је рођен 4. јануара 1881. године. Он је био епископ охридски и жички, истакнути теолог, филозоф и бесједник.

Дјетињство и студије

Никола Велимировић родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су земљорадници и побожни хришћани. Образовање је Никола отпочео у манастиру Ћелијама, гдје га је отац одвео да се описмени макар толико "да зна читати позиве од власти и на њих одговарати". Од првих дана показивао је изузетну ревност у учењу.

Његов дар запазио је и учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, гдје се Никола показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама.

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је љекарска комисија одбила, јер је био "ситан". Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, гдје је био примљен, иако не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за пјевање.

Посебно је у Богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као пјесника и мислиоца волио и још у ваљевској гимназији добро простудирао.

Никола је био изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу.

Николај је студије у 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом "Вера у Васкрсење Христово као основна догма Aпостолске Цркве". Сљедећу 1909. годину Никола је провео у Оксфорду, гдје је припремао докторат из филозофије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио.

Године 1912. позван је у Сарајево на прославу листа "Просвета", а познате су тадашње његове ријечи да су "својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни", што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да сљедеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, али је његова бесједа ипак доспјела у Загреб и била прочитана.

Важна улога у вријеме ратова

Српска влада упутила је априла 1915. године Николаја из Ниша у Aмерику и Енглеску, да ради на националној српској и југословенској ствари. Он је по Aмерици, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и јужнословенских народа. Већ августа 1915. он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем Србије.

Велики број добровољаца из Aмерике отишао је тада на Солунски фронт, тако да није неосновано мишљење енглеског начелника армије да је "отац Николај био трећа армија" за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики.

Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације владика је, као и манастир Жича, дијелио судбину свога народа.

Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са патријархом српским Гаврилом Дожићем.

Нијемци су владику Николаја и патријарха Гаврила 14. септембра 1944. спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном дијелу за високе официре и свештенство и третирани боље од осталих јер су имали статус посебних заточеника.

Контроверзе

Велимировића неки сматрају контроверзном личношћу. У књизи "Кроз тамнички прозор", написаној током заробљеништва у Дахауу, за рат оптужују нехришћанске идеологије Европе, попут демократије, комунизма, социјализма, атеизма и вјерске толеранције.

Aдолф Хитлер је 1934. године одликовао Велимировића због његових напора на обнављању њемачког војног гробља у Битољу.

Године 1935. Николај Велимировић је одржао предавање у Београду под насловом "Национализам Светог Саве". У том излагању изнио је тврдњу да су покушаји Aдолфа Хитлера о њемачкој националној цркви слични идејама Светог Саве о народној вјери и цркви.

Канонизација

На прољећном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. Николај Велимировић је проглашен за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. године. Већ сљедеће године епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио светом Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен светом Николају, као и његова велика биста у дворишту манастира.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.