Болничар је некада био све у селу

Радоје ТAСИЋ
Болничар је некада био све у селу

ПЕДЕСЕТИХ година прошлог вијека у селу су главне личности биле милиционер, шумар, порезник и болничар.

Били су то људи који су били уско везани за живот сељака и њихове судбине, од којих се људи прибојавали али их поштовали и дочекивали са уважавањем.

Једно од занимања које је било уско везано за живот тадашњег сиромашног сељака био је медицински радник у подручној амбуланти Дома здравља из Вишеграда, кога су људи звали кратко и једноставно - болничар.

Станимир Шимшић је скоро цијели радни вијек провео као медицински радник и то у амбуланти у центру мјесне заједнице Добрун.

- Почео сам као хигијеничар. Тадашње власти су предузеле низ акција на просвјећивању сељака, који су исцрпљени ратом и неимаштином живјели тешко, а често у биједи и сиромаштву - прича Станимир.

Станимиров задатак је био да оде у село, пронађе одборника и крене у обилазак домаћинстава.

- Многи сељаци су живјели тада на спрату куће, а у њеном подруму су држали овце, краве па чак и коње. Објашњавали смо домаћинима да је то нехигијенски, нездраво за људе и "замолили" их да иселе стоку из куће. Власт се морала поштовати и слушати па су домаћини онда правили штале од прућа и блата и у њих затварали своју стоку -  прича Станимир.

Стари болничар се присјећа да су тада људи боловали од разних болести, а најчешће од туберкулозе. У болници у Вишеграду било је и одјељење за "туберане". Медицинска помоћ ријетко је тражена јер су старији сељаци "више вољели да умру на кућном прагу него да се "потуцају" по болницама".

Станимир прича да  је у центру Добруна био мали занатски центар у коме су биле пекарска, опанчарска, шнајдерска и бријачка радња и на крају мјесна амбуланта.

- Са занатлијама сам живио као са браћом. Кад би нам пекар        дао ујутро врућ хљеб дијелили смо га на равне части, јер се он   могао купити само у свечарским приликама а кући се јела кукуруза, а у дане празника пшенични хљеб -  присјећа се Станимир.

Болничар је рано долазио у амбуланту и љети и зими ложио ватру у фуруни  за стерилизацију инструмената, а онда га је у току дана чекало од 50 до стотину пацијената посебно кад је из Вишеграда долазио доктор Кондуровић.

- Болничар ти је тада био све и свја у селу -   тврди овај пензионер.

По налогу љекара болничар је морао ићи и до најудаљенијих села да пацијентима  "да инјекцију", али и на интервенције друге врсте као што су превијања, чишћења рана и његе прелома.

Прије тридесетак година у Добруну је изграђена нова амбуланта са станом за љекара. Љекар се, никада у њега није уселио, а и даље једном седмично долази да прегледа пацијенте.

- Ту сам завршио каријеру медицинског радника. Жао ми је кад прошетам до амбуланте и видим два-три пацијента како чекају на преглед. Нема народа, а и они болесни иду аутомобилом  до Вишеграда посебно откако је уведена породична медицина. Село лагано умире -  вајка се Станимир. 

Убијање досаде

Бивши болничар, а сад пензионер са 300 марака  примања у доколици прави виле грабље, држалице за сјекире и косишта. Каже, занимљиво му је, а и да убије досаду и прекрати дан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана