Богатство за гробно мјесто
Гробље Тринити на сјеверу Менхетна је посљедње уточиште Натанијела Џенкса, који се борио у америчком грађанском рату, а друштво му прави и Мери Бредли, која је умрла у 31. години још тамо 1872. и њен гроб је украшен великим анђелом. Око мноштва гробова је прастаро дрвеће, вјеверице трче преко лишћа, а са гробља може да се види и дјелић ријеке Хадсон.
Све у свему - прави сан од вјечног почивалишта. Aли и у свијету мртвих у Њујорку пуца по свим шавовима. Ричард Фишман, директор управе гробља државе Њујорк, каже:
- Осим на овом малом гробљу горе на Менхетну, на читавом острву нема ниједан гроб који је слободан.
Два велика квадрата, висока пет метара и обложена мермером, на Тринити гробљу су својеврсни ормар за урне. На малим претинцима стоје имена попут Мендез, Вебер, Спенсер или Лин - баш као што и становници града долазе из читавог свијета. Ови мали претинци су им били једина прилика да и остану на Менхетну, али и то их је коштало - најмање 9.000 долара.
Прави гроб на неком гробљу не само да се не може платити, него се не може ни купити, без обзира на то колико мита нудили неком службенику.
- Већина гробаља у Њујорку су отворена средином 19. вијека. Прошло је дакле врло много времена. Једва да још неко продаје гробно мјесто - истиче Фишман.
Већ пола вијека није отворено неко ново гробље и остаје постојећих 35 у читавом граду. Јер куповином гроба у Aмерици заиста се купује вјечни починак, тако 60 хиљада мртвих, колико их умре сваке године у граду, морају да траже мјеста у другим дијеловима. Ко жели да буде сахрањен у Њујорку, мора да оде у Бруклин, Квинс или Бронкс.
Ни тамо нема још много мјеста. Управе гробља се довијају како могу и постављају гробове и на најмање комадиће земље.
Зато сужавају стазе, а ограничавају и ширину сандука на највише 66 центиметара. Сарадници гробља свједоче како погребници понекад дословно морају да стискају покојника да стане у сандук. И гробари морају да пазе када копају раку, јер им лако може да им се догоди да доспију у сусједни гроб.
Упркос свим напорима, убрзо ни то више неће бити довољно. На гробљу "Вашингтон" у Бруклину, на примјер, имају још двадесетак гробних мјеста, али тамо се сахрањују прије свега чланови руско-јеврејске заједнице. Они су спремни да плате и по 12.000 долара за гроб који ће бити у близини њихове породице.
Породичне гробнице, зависно од положаја, лако могу да коштају и више од милион долара. Aли шта када и посљедње гробно мјесто буде продато?
У Бруклину је и гробље "Гринвуд" које је највеће у граду. Међутим највише за годину на том гробљу ће бити продато и посљедње гробно мјесто.
На надгробним плочама тамо стоје позната имена тог града Тифани, Стајнвеј, Леонард Бернстин - поред њујоршких гангстера попут Била Крвника.
Управа гробља рачуна с приходима од туристичког вођења по гробљу, а то је мјесто и годишњег музичког спектакла, такозваног "Aнгелс анд Aццордионс".
Ричард Мојлен је био баштован на гробљу, баш као његов отац и дјед.
- Прије је било сасвим другачије. Посјетиоци нису били добродошли када сам почео да радим, а гробља нису била ни тако уређена. Било је много вандализма, у Њујорку ионако има много криминала. Крала су се и врата гробница од бронзе и урне од лијеваног жељеза. Гробље је било као тврђава.
Када је постао директор гробља Гринвуд желио је да то промијени и врати гробљима оно што су некад била - мјеста за излет и боравак уз бивше становнике града.
- Овдје зовемо становнике да се опусте. Тако је било и 1830. када је гробље основано. Тада још није било Централ парка у Њујорку и људи су долазили овдје да се врате у природу. То желимо да вратимо.
На гробља Менхетна мора да се врати живот. Јер за мртве - више нема мјеста.
Заборав
Гробља се мијењају - у почетку су то била репрезентативна мјеста на којима су имућни грађани још за живота градили своје маузолеје. Онда, у другој половици 20. вијека гробља су пала у заборав.
приредио: Миленко Киндл
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
