Богатих има, мецена нема

Директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске књижевник Ранко Рисојевић истиче да људи из културе буквално морају да "исисавају" новац и то је трагично.

- Не да немамо свијетле примјере, него имамо тамне примјере. Код нас људи бркају забаву и културу, па због тога ни нема донација. У Републици Српској дјелује један популизам, гдје се политичка елита стално удвара народу финансирајући популарне видове културе и не мотивишу богате људе да улажу у културу - сматра Рисојевић.

Да мецена у култури Републике Српске нема мишљења је редитељ, глумац и сценариста Бањалучанин Никола Коља Пејаковић.

- Не улаже готово нико. У традицији је српског народа да богати људи, индустријалци и трговци остављају задужбине или постају мецене умјетника, али ови данашњи богаташи нису те крви. Они су се обогатили на брзину, сумњивим пословима и начинима у рату и послије рата. Они не могу ни да имају осјећај за национално и традиционално, јер су нацију искористили за сопствено богаћење и од њих не треба пуно очекивати - сматра Пејаковић.

Додао је да треба да прођу генерација, двије, да би, евентуално, њихова дјеца, које школују по Енглеској и разним Aмерикама, постала национално и културно свјесна и одговорна бића.

Једна од ријетких фирми која помаже младима у образовању је "Калдера компани" из Лакташа.

Власник ове фирме Миленко Чичић каже да су њихове донације углавном усмјерене на талентоване људе који се школују у иностранству.

- Обично улажемо у кадрове који требају фирми. Ријетки су примјери да неко стипендира некога ко му на било који начин не треба у раду његове приватне фирме. "Калдера" стипендира неколико младих људи, али у бранши у којој и функционише наша фирма, а то је трговина, електротехника, машинство итд. - каже Чичић.

Он сматра да сваки власник приватне фирме мора да гледа како да оствари профит, па на основу тога и улаже.

- До сада нисмо помагали појединце и институције културе, а чињеница је да у културу мало ко улаже и помаже је. Све је то код нас још у повоју. Можда се кроз неко вријеме и развије свијест о донацијама, али све то изискује велике напоре надлежних - навео је Чичић.

Културни живот Републике Српске и рад културних институција помаже и Групација "Бобар" из Бијељине, која стипендира студенте и ученике.

- Свјесни смо да се успјех у пословању не мјери само остваривањем финансијских резултата него, данас, у модерном друштву он једнако подразумијева и активности у сегменту друштвене одговорности и доприносу одрживом развоју. У директној спонзорској, донаторској и логистичкој подршци разним друштвеним, привредним, образовним културним, здравственим и спортским пројектима у РС и БиХ, Бобар је био небројено пута - каже портпарол Групације "Бобар" Далиборка Предраговић.

Према њеним ријечима, "Бобар" је до сада стипендирао око 1.000 студената и средњошколаца.

Културне манифестације, помаже и "Тамарис" из Бањалуке.

- Наравно да треба помоћи културу у Српској и ми кад год смо у могућности, то и чинимо, нарочито када је ријеч о одређеним манифестацијама. Истакао бих да смо прије неколико дана пружили подршку "Бањалучкој филхармонији", која је имала запажен наступ у Стокхолму. Заиста се трудимо да помогнемо што више културних, али и спортских организација и увијек покушавамо да квалитетне пројекте и подржимо - истакао је за "Глас Српске" директор "Тамариса" Милорад Јањетовић.

Мало ко зна да је елитну галерију у центру Бањалуке изградио и исфинансирао Горан Талић, директор Завода за рехабилитацију "Др Мирослав Зотовић".

"LTG" галерија била је домаћин умјетничким дјелима врхунских мајстора, попут професора Миливоја Унковића, Исмара Мујезиновића, Мирјане Лучић, чиме је знатно обогаћен културни живот Бањалуке и Републике Српске.

Задужбинар Бранко Тупањац заслужан је што је саграђена херцеговачка Грачаница у Требињу у којој су сачувани посмртни остаци пјесника Јована Дучића. Овај Требињац, који већ дуже вријеме живи у иностранству финансирао је цијели комплекс код Грачанице, цркву, амфитеатар, Владичански двор и изложбени простор у којем су увијек вриједне поставке.

Један од највећих донатора у Бањалуци и на овим просторима уопште је, према мишљењу Ранка Рисојевића, Борис Вукобрат.

- Вукобрат је прије више од 15 година финансирао једну музичку школу у Паризу у којој, углавном, студирају таленти са наших подручја. Познат је по томе што је највише улагао у младе таленте, а мање се опредјељивао за финансирање неких културних подухвата. Посљедње што је било на интернационалном плану урађено, пред сами рат у БиХ, су Дани Пола Валерија - прича Рисојевић.

Додаје да је Вукобрат купио и неколико клавира Музичкој школи "Владо Милошевић", а један клавир је поклонио и Банском двору Културном центру, тадашњем Дому културе.

- По томе шта је урадио за културу, Вукобрат је код нас у Бањалуци највећи донатор. Он је јако повучен човјек и не воли о томе јавно да говори. Такође, пракса му је да сваке године финансира неколико талентоване дјеце, али он једноставно не жели то да обнародује - истакао је Рисојевић и закључио да има много богатих људи који би са лакоћом могли да финансирају,

на примјер, издавачку дјелатност, помогну библиотекама, али то не чине.

У европским земљама, поготово у друштвима гдје је култура битна ствар, гдје се њена улога схвата као систем унутар кога се људском дјелатношћу помјерају границе, обликује, образује, уређује, усмјерава развој заједнице - ситуација је потпуно другачија. Финансирање културних догађаја, институција, аутора постаје престижна ствар.

- Битно је да наметнемо тренд, као друштво-држава. Од тога морамо да почнемо, да ставимо културу на позицију коју заслужује, јер она у развојном смислу има велику улогу. Тада можемо да се ослањамо на донацију приватних фирми, јер и оне ће имати свој интерес да нас финансирају. Јер поједноставите то - шта значи једној приватној фирми да финансира одређену културну институцију, ако то никога па и клијента те фирме не интересује? - сматра Вања Латиновић из бањалучке књижаре "Литера".

Ова књижара бесплатно промовише талентоване ауторе, организујући књижевне вечери, пружајући својим корисницима бесплатну читаоницу и тако доприноси богаћењу књижевног живота.

О улагањима у културу у свијету, можда, најбоље говори једна од најпознатијих опера "Бечка опера", која постоји захваљујући приватним фирмама које се такмиче за главног донатора.

- У "Бечкој опери" запослено је 200 радника, монтажера, чистача, без управе. Велики број људи дневно ради да "Опера" функционише, карте се свакодневно продају, "Опера" има максималан број радних дана, и сваки дан се мијења сцена, продају улазнице и туристичке карте, али "Опера" ради у минусу. Због помоћи државе која намеће тренд да је "Опера" битна, и приватних фирми које се такмиче за главног донатора, јер је то престиж, "Опера" опстаје - истакла је Латиновићева.

У Републици Српској богати људи и власници успјешних фирми очигледно још немају слуха за инвестирање у култури, а ни такмичарског духа, који постоје међу успјешним улагачима у развијеним европским земљама. Зато богатих има на сваком ћошку, а мецена готово нигдје.

Србија

На челу листе донација у култури Србије је свакако Мадлена Цептер, чији је посљедњи подвиг отварање првог приватног музеја у центру Београда. Изложила је своју колекцију слика и скулптура, која је настајала неколико деценија, а која се простире на чак три спрата. Већ десет година ради и прва камерна опера на Балкану, сада Опера-театар "Мадленијанум" у Земуну. Њој се може приписати оснивање и донирање Европске награде за књижевност у износу од 15.000 евра, која се додјељује сваке године у елитном "Фукету" на Шанзелизеу у Паризу, па "Женско перо" заједно са "Базаром" и пет хиљада евра награде, најзад стипендирање више од 500 младих талената. Међу меценама Србије је и принцеза Јелисавета Карађорђевић са њеним Фондом. Помогла је оперској пјевачици сопранисткињи Наташи Тасић-Кнежевић, музикологу Растку Јаковљевићу, али и познатој глумици Јелени Ступљанин, која је захваљујући принцези похађала престижну школу глуме "Ли Стразберг" у Њујорку.

Прошлост

Никола Пејаковић истиче да мецене у култури, али да су јако скромне биле и у прошлости.

- Што се тиче српске елите прије Другог свјетског рата, погледајте само Београд или Бањалуку, пун је град њихових зграда-задужбина. Међутим, комунисти су српску елиту побили и сад имамо дисконтинуитет и ове данашње портире и кокошаре који глуме елиту - додао је Пејаковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.