Ближи се крај обнове Хиландара: Свјетионик православља добија нови сјај

Тада ће свјетионик српског православља засијати новим сјајем за ходочаснике и посјетиоце.

Упркос повременим звуцима машина, ништа не може нарушити духовни мир и снагу молитиве хиландарских монаха, чији богослужбени круг непрекидно траје већ 825 година.

Скела и ограђени простор градилишта око Игуменарије и Дохије готово су  непримјетни за вјернике иако се налазе уз сам улаз у цркву, задужбину краља Милутина, то јест њену западну припрату сазидану по налогу кнеза Лазара.

Дохија је некад била подрум и служила као магацин, а касније су израђени и њени виши дијелови и постала је дио Игуменарије, конака за игумане манастира.

Радови на обнови спољашњег дијела манастира требало би да буду готови ове године до манастирске славе Ваведење 4. децембра, али ће мањи дио унутрашњих радови остати за сљедећу годину.

Хиландар годишње посјети и до 15.000 људи, ходочасника и туриста, као и  свештеника и монаха, како би се поклонили светогорској светињи коју су основали Стефан Немања и његов син Свети Сава.

Они су 1199. године обновили постојећу запуштену цркву Ваведења Пресвете Богородице, на чијем је мјесту краљ Милутин подигао своју задужбину која је завршена почетком 14. вијека.

Простор Милутинове цркве подијељен је на олтар, наос и припрату, а специфично је, између осталог, да је то једина црква на Светој Гори која има врата на певницама, као и то што се у првој Лазаревој припрати налази јединствена фреска Милоша Обилића.

Хиландар има нешто више од 50 монаха и искушеника и сваког дана угости око 100 вјерника и посјетилаца, а обезбјеђује у својим објектима  смјештај и за 70 до 80 радника који на разним пословима помажу манастиру.

Чак и они који долазе у ту светињу из туристичких разлога, не остају  равнодушни и у повратку кажу да су, ипак, били из вјерских разлога, јер су ту пронашли мир и осјетили нешто што до тада никад нису.

Вјерници највише долазе из Србије, региона и готово свих дijелова свijета, доживљавајући посjету Хиландару, како кажу, као врхунац вjерског живота и као мjесто које сваки Србин током живота мора бар једном да посjети из духовних разлога и из поштовања према славним прецима.

Вjерници тврде да ниједан човjек послijе Хиландара више није исти јер су током или послijе посjете доживjели духовни преображај.

Младић Димитрије Живковић из Звечана каже да је први пут у Хиландару и да је дошао са оцем који ту долази већ годинама.

Нагласио је да се феноменално осjећа у Хиландару и да ће се потрудити што чешће да долази, као и да је био у многим манастирима на КиМ, али да је Хиландар посебан.

"Овај манастир је посебан за српски народ, а и самим тим што није у Србији треба мало да се потрудимо да бисмо дошли", рекао је он.

Срби из дијаспоре, али и сви други који долазе у Хиландар, кажу да их  посjета тој светињи подсjећа на порекло и напаја националним и духовним идентитетом.

Милан Ђорђевић из Косовске Митровице, који већ 20 година живи у  Нирнбергу у Њемачкој, каже да није први пут у Хиландару и да ту долази како би се напајао православљем.

"Јако је важно да долазимо на овакво место, како бисмо ресетовали начин живота и напунили батерије. Код наших људи из дијаспоре постоји велика жеља да дођу. Трудимо се да долазимо кад год можемо и долазићемо", рекао је он.

На питање зашто је Хиландар за њега јединствено мјесто, каже да је четврти пут у тој светињи и да за њега молитве, исповијест и причешћивање, као и разговор са хиландарским духовницима, значи духовно просвјетљење.

"Пружа храну нашој души без које не можемо даље ма шта ми мислили о томе", додао је Ђорђевић.

Саша Томић из Нирнберга, родом из Велућа код Трстеника, каже да је први пут дошао у Хиландар и да је то за њега јединствена српска светиња.

"Ово је наша највећа светиња. Дошли смо да се помолимо Богу, унутра је неки  јединствени мир, био сам у пуно манастира али овако нешто је неописиво. Сваки Србин би требало бар једном да дође да види ово", рекао је он.

Додаје да редовно иде у цркву у Нирнбергу и да је управо црква мјесто које спаја Србе у дијаспори.

"Нема везе ко је одакле, сви идемо у исту цкрву. Она је место нашег  окупљања за празнике и у другим приликама, за наша дружења. Ту настају  пријатељства и кумства. Деца иду у црквени фолклор, тако да нам црква много значи. Са црквом организујемо и нека друга путовања", нагласио је Томић.

Жељко Глигоревић из Зворника у Републици Српској каже да је трећи пут у посјети Хиландару и истиче да тај манастир пуно значи за сваког Србина православца јер је једна од колијевки наше духовности.

Наводи да је тај манастир јединствен због нашег великог светитеља Светог Саве и поручује да сваки Србин православац треба да дође у Хиландар и осјети "сусрет земаљског и небеског царства".

Хиландарски монаси традиционалним начином живота и дубоком преданошћу молитви, у духовној заједници са светима, надилазе границе материјалног и већ ту живе у предворју царства Божијег.

Монаси због фокусираности на молитву, како за своје спасење тако и  свих других, као и духовно усавршавање, многим посјетиоцима дјелују одсутно и помало негостопримљиво, иако су у сваком тренутку спремни да изађу у сусрет када им се неко обрати.

Када неко дође у Хиландар, гдје је сваки педаљ освећен и исијава енергијом молитве, без мобилног телефона и интернета, "извуче" се из  савременог живота, дубље загледа у себе и усмјери ка духовном.

Најважнија икона у Хиландару и једна од најпоштованијих у цијелом  православљу је икона Богородице Тројеручице, пред којом су се десила многобројна чуда и пред којом верници без изузетка чине велике метаније - земне поклоне.

Икона је позната по томе што се пред њом догодило чудесно исцјељење сиријског монаха и теолога из осмог вијека Јована Дамаскина коме је одсјечена рука, који је из благодарности према Богородици и ради подсјећања на чудо дао да се на доњој лијевој страни дода сребрна рука на икони.

О многобројним исцјељењима до данашњице свједочи вредан накит на икони који су даривали вјерници у знак захвалности. Хиландар има укупно 1.436 икона и има једну од највреднијих збирки икона на Светој Гори.

У ризници Хиландара су и друге чудотворне иконе из византијског периода, велики број рукописних повеља средњовековних владара и уникатних рукописних књига, а библиотека манастира је најзначајнија стара српска библиотека.

Једна од незаобилазних светиња у манастиру гдје се окупљају верници јесте и бунар Светог Саве, а налази се испод прозора гдје се упокојио Стефан Немања, свети Симеон Мироточиви. Свети Сава је пронашао воду током градње манастира. 

Вјерује се да ће када чудотворна винова лоза Симеона Мироточивог престане да рађа, то бити знак да је дошао крај времена.

Монаси када имају редован богослужбени циклус проводе у цркви  најмање осам до девет сати дневно, а када су велики црквени празници и више.

Поред тога монаси обављају и разне послове у манастиру за које имају послушање.

У љетњем периоду прва служба (полуноћница) почиње у четири сата ујутру. Литургија је у наставку и почиње око седам сати. Зими служба почиње у два сата ујутру, а током јесени и прољећа у три сата.

Монаси рачунају да нови дан почиње са заласком Сунца, то јест  вечерњом службом, која љети почиње у 17 часова, након чега слиједи вечера, послије које се служи повечерје. Има пет основних богослужења, а то су полуноћница, јутрење, часови, литургија, вечерње и повечерје.

По византијском рачунању времена разлика у односу на наше вријеме може бити између шест сати зими и четири сата љети.

Црквењак након што зазвони пола сата прије службе, обилази око цркве једном ударајући у клепело, након чега почиње прва служба - полуноћница.       

Послије те службе почиње јутрење које је сложеније у односу на јутарње службе у црквама ван манастира и подразумијева читање светих текстова и паљење светиљке на великим чирацима.

Слиједи литургија током које се у виду жртве приносе Богу хљеб и вино који се путем молитве претварају у тијело и крв Господа Исуса Христа за причешће вјерника. 

Након литургије слиједи први од два дневна оброка у трпезарији. Када се монаси и вјерници смјесте у трпезарији, игуман удара о звонце на шта сви устају и након молитве сви се прекрсте и почињу да једу.

Један од монаха док се обједује, са амвона - предикаонице која се налази уз западни зид просторије, чита најчешће житије светитеља. Ван великих постова редовно се пости понедјељком, сриједом и петком, када се кува на води и не служи се вино.

Прва трпеза је око осам сати током љета, а зими око шест, док је други оброк послије вечерње службе око 18 часова или 16 сати зими.

Током Великог поста од понедјељка до петка је само једна трпеза, а суботом и недјељом два оброка са храном спремљеном на уљу.

Хиландар је једини од укупно 20 манастира на Светој Гори, аутономној  заједници православних монаха, који има подршку љекара 24 сата дневно, које обезбјеђује Хиландарско љекарско друштво. Они се смјењују на седам дана и обично у пару долазе љекар и техничар.

На услузи Хиландару је и санитетско возило, као и један ватрогасни камион који је стално поред манастирског комплекса.

Најразорнији пожар на Хиландару избио је у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године, када је уништено и тешко оштећено 5.897 метара квадратних или скоро 55 одсто корисне површине и манастирских здања.

Пожар је почео нешто након један сат по поноћи у једном од димњака сјеверозападног конака Игуменарија и сусједном објекту Дохија.

Убрзо се пожар, захвативши суву дрвену кровну конструкцију покривену каменим покривачем, проширио и на цијелу сјеверну страну манастирског комплекса све до цркве Светих Архангела и пирга Светог Саве.

Хиландар је четврти по реду у хијерархији светогорских манастира и један од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.