Било је као у паклу
БИТКA на Сутјесци вођена је од 15. маја до 15. јуна 1943. године против удружених њемачко-италијанских и квислиншких трупа које су нападале Главну оперативну групу НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) на простору сјеверног дијела Црне Горе, Санџака и Херцеговине... Поред артиљерије и нешто тенкова, Нијемци и Италијани су у офанзиви ангажовали, уз 117.000 војника, веома јаку авијацију, наспрам наших 19.000 бораца. Врховни штаб је 26. маја донио одлуку да се пробој врши правцем Вучево - Сутјеска - Зеленгора. Ове борбе, у којима је Главна оперативна група изгубила осам хиљада бораца, биле су једне од најтежих које су јединице НОВЈ водиле током цијелог рата.
Јанко Домазет (96) из берковићког села Предоља, посљедњи је живи берковићки, вјероватно и херцеговачки свједок тог караказана. Као припадник 10. херцеговачке бригаде са Швабама се први пут сукобио још у завичају - на планини Хргуд. A онда је његова јединица, преко Невесиња и Сливаља, доспјела на Сутјеску.
Био је старији водник, имао 25 бораца, а помоћи ни он, ни они ништа нису могли. По три дана не би ништа јели, па онда набасају на сремушу. Једу је, каже, а језик им од ње отекне!
- Aко има пакла, онда је то Сутјеска била!.. Чујемо: пола Далматинаца је изгинуло! Боже, ту сам видио и мртве жене, Далматинке, по 70 година им је било. Студен се завлачила у кости, у душу... Газимо стрмим обронцима, не знамо тачно ни гдје смо и хоћемо ли натрапати право на њемачке цијеви. Кад одједном онај злокобни звук. "Штуке" у ниском лету. Све изнад грана јела и букава. Кунем ти се: ти су мали њемачки авиони лишће букава дотицали, тако су ниско летјели, бомбардовали и митраљирали! Макнеш ли испод стабла кад налете, готов си... Рањен си, или мртав! A бомбе им не бјеху веће од бокала. Бацили су их хиљаде и хиљаде; кањон се проламао од праска и експлозија... - казује Јанко.
Данима, недјељама су, наставља Јанко, не снижавајући повишени тон у причи, газили кроз тај пакао. Више пута би у том хаосу, у оним непријатељским обручевима, у посљедњи час уочили неку бројнију њемачку јединицу на само педесетак метара од себе. Притајили би се док промине. Дилема: како се извући, попут море им је опсједала уморне мисли. Знали су да је Јанко Домазет једина нада. Као младић, низ љета је провео са предољском стоком на Зеленгори, а Зеленгора им је ту негдје близу... Но, ни с тим, признаје Домазет, није пошло лако:
- Прилази ми у ноћи мој командир Спасо Беловић. Шапће: "Јанко, знаш ли ђе смо, да се извлачимо ноћас." Ја претрнух, па узвратих: "Бјежи ти, друже Спасо, ја нећу." Чим се Спасо одмакао, приђох Кости Ђурици, у ког сам имао велико повјерење, па га питам: "Коста, ко ме ово опањка, па хоће да ме убију као дезертера?" Он ме умири. Није, вели, провокација, него договор... Морамо се некако извући, иначе ћемо сви изгинути и помријети од глади... Неко ми је чкиљавом свјетлошћу засвијетлио и видио сам на сату да је поноћ... Кад сване, казао сам, ако се одавде буде видио врх Тодорац, покушаћемо... - присјећа се Домазет.
У праскозорје су кренули кроз некакву густу гору - и набасали право на обезбјеђење Врховног штаба. Ко сте, и куда, питали су...
- Имамо задатак да дођемо до Тодорца, узвратисмо. Па куда овуда, реско ће онај с војном картом... То вам је тамо. И, показа смјер... Тако смо изашли на Вучји до, зашли у траву до појаса - вели Јанко.
Иза њих је остао страх, али их је и даље мучила глад. На Штиринском језеру наишли су на њемачку комору са мазгама. Једва су обуздали неке изгладњеле, који су планирали да украду једну мазгу - и поједу је. Ризик је био превелик... Умјесто тога, вратили су се назад два километра, па пошли новим путем према Љесковом Дубу и Доњем Дрежњу, ка Невесињу. Успут су сакупљали пужеве и њима колико-толико толили глад. Јанко је, сем што је преко цијеле планине провео групу од 25 берковићких бораца, на леђима пренио и рањеног Трипу Бркића из Дола, села сусједног његовом родном Предољу.
- У Предоље смо дошли кад су наши вадили кртолу! Био је то и крај глади, и крај најстрашније епизоде мога, ево, већ дугог живота... Па да имам и два оваква, нешто страшније од те Сутјеске не бих могао доживјети. A ни стећи бољег пријатеља од Трипе Бркића - говори Јанко.
Памти, додаје, и једно сасвим друго лице оне ријеке. Иако никад није био члан Комунистичке партије, био је само љевичар, редовно су га звали на Тјентиште, на обиљежавање годишњица оне стравичне битке.
A онда су престали да га позивају.
- Па и не морају да ме више зову ако неће - закључује Јанко Домазет - ја сам, ипак, срећан што сам знао онај пут који је мојим Дабранима (Берковићанима) спасао животе... И што ћу на онај свијет отићи с миром у души - поручује Јанко.
Ватра и смрт
- Седам обруча је било око нас. Грмјело је са свих страна, с неба и земље. Плотуни, детонације. Ватра и смрт... Ми из 10. херцеговачке носили смо црвене траке око рука. Aли шта ти то може помоћи? Заборавиш ко си, шта си, газиш покрај мртвих, рањених... Чујеш запомагање рањеника: друже, друже, молим те, друже, да немаш кору хљеба! Други виче: воде, дајте ми воде! A болничар ти одмахује руком: пролази, шта гледаш, шта чекаш - прича Јанко.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
