Биљана Павковић свира хармонику преко 40 година, на весељима не сједне и по 12 сати

Српска музичка сцена богата је великим хармоникашким именима, међутим Биљана Павковић разбила је стереотипе и доказала да „мушки инструмент“, како многи називају харомнику, свира боље од многих мушкараца.

Ова невјероватна жена има 45 година, а скоро цијели свој живот посветила је музици, иако је један мрачан период живота одвојио од вољене харомнике на чак 16 година. 

Биљана се на музичку сцену вратила јача него икад, а за Телеграф.рс испричала је своју животну причу, која личи на оне из романа.

Цијели живот прати је питање „откуд баш хармоника?“, од малих ногу показала је огромну жељу да свира овај инструмент, а све је мучило како се једна девојчица опредјелила баш за хармонику.

- Тај стереотип се разбио временом, јер жене су сада заступљене свуда и у политици и у спорту, па данас мој избор и није толико чудан колико је био пре 20 година - рекла нам је.

Хармоника коју свира има 14 килограма, а она, како у шали каже, са све ципелама има 55, ипак све потешкоће побјеђује огромна жеља и воља, а пре свега љубав према музици.

- Много је тежак инструмент, ако је не волите не можете ни да је свирате - истакла је Павковићева.

Прву хармонику Биљана је добила са пет година, а пут до ње био је јако тежак, јер нико није вјеровао да је озбиљна у својој намјери.

- Сви су мислили да је то нека дечија фантазија, да ће ме проћи, међутим ја сам толико била упорна да су морали да ми је купе - открила је она и додала да је прве ноте потпуно сама научила да свира.

- Неко друго време је било, није имао ко да ми покаже, па сам почела сама и тек тада су моји родитељи схватили да је заправо то оно што ја волим.

Иако се школовала за тотално другу професију, музика је била њена прва и највећа жеља, а још јој је већа сласт била што је све сама научила и што је, како сама наводи, у сфери изучавања музике била вук самотњак.

- Све сам сама, од тога како се држи хармоника, па до тога да сам сама направила свој распоред. Нико ми један тон није показао, све сам морала сама, а то је најтежи пут - истиче.

Уз много труда, вежбе и одрицања успјела је да савлада овај тежак инструмент и да уплови у естрадне воде као веома млада, јер је њен члан постала са само 14 година.

- Први албум избацила сам за „Југотон“ 1992, имала сам 14 година и то је био мој улазак у озбиљно бављење музиком.

Почетак каријере олакшао јој је чувени музичар Зоран Јовановић, Биљанин ујак, па је, како нам је рекла, од самог почетка била привилегована да наступа и сарађује са великим оркестрима и са познатим именима естраде, међутим њој је одувек било најважније само да је неко човјек.

- И тада и сада су ме занимали велики људи, а не велики свирачи и певачи, али рецимо први пут сам засвирала са оркестром Мише Мијатовића, са њим су певали Снежана Ђуришић, Радиша Урошевић, као и мој ујак Зоран. Тада је било огромно весеље, 900 људи, сећам се да су ми се ноге одсекле кад сам стигла испред шатора - истакла је Биљана.

Биљана је раме уз раме свирала са највећим хармоникашима и музичким звездама у Србији, а кроз разговор нам је открила, да она, ипак није једна хармоникашица у нашој земљи.

- Има ту пар девојка које свирају хармонику и које то заиста јако лепо раде и мени је веома драго због тога, јер жена која је обележила једно време, Радмила Живковић, она је направила један велики помак у музици, јер је показала да се инструмент свира душом и заиста ту Радојку нико не може да имитира јер је била аутентична, а ја томе увек дајем предност. Цуре које видим да се баве музиком кроз хармонику то заиста јако лепо раде и заслужују сваку похвалу јер је овај инструмент јако тежак за женска плећа - казала је наша саговорница.

Колегинице нису успјеле да са Биљаном размјене искуства, а чак и потраже савјет, јер је ова жена имала прекид у каријери  пуних 16 година.

- До 2019. године уопште ме није било, нисам била на музичкој сцени, прошле године сам се тек активно вратила - открила нам је Биљана и додала да се сада осећа испуњено, јер напокон поново ради оно што воли.

Ипак, Павковићева имала је прилику да се сусретне са својом колегиницом, а и узором, Радмилом Живковић коју је веома поштовала, давне 1991. године.

- То је било на једном фестивалу у Аранђеловцу, не знам да ли ми је била већа срећа или част, то је жена која одише добротом, а за мене је то најважније код једног музичара, јер он те своје особине преноси на посао којим се бави и то људи осете и препознају. Баш зато се нека имена, попут Радмилиног издвајају, а она је за мене била узор као човек у целини, не само као музичар, никада се нисам трудила да је ископирам, јер то баш нико не може - описала нам је.

Године које је провела без хармонике Биљана описује као године пакла, био је то дуг и мукотрпан период за ову храбру жену, која и сама каже  да „оно што је није убило, да је ојачало“.

- Мене су те године оплемениле, видела сам живот из угла из каквог га можда не бих видела да сам наставила да живим као и сви људи који живе са здравим проблемима, ја сам преживела заиста један пакао, али због све те патње коју сам проживела мени је сада сваки секунд живота срећа и радост, имам прилику да живим пуним плућима - истиче она.

Све оне ситнице које људи и не примећују, за ову жену представљају чисто задовољство - шољица кафе, шетња у крају њу чине најсрећнијом особом, док се труди да се најмрачнијих дана свог живота не сећа.

- Некада људи ни не знају колико су срећни, пате што нешто немају, а нису у ситуацији да спозању колико су заправо срећни, јер бити ковач своје среће, живети свој живот, нешто је највредније. Ја тих година нисам имала ту могућност, али сада живим 300 посто.

Ништа јој не пада тешко, ни хармоника, ни весеља која трају и по 12 сати, ужива у свирању, па често не успе ни чашу воде да узме током свирке. Из дана у дан гази даље, а у томе јој помаже конекција коју успоставља са људима преко музике.

- Много је лепо када вам се неко обрадује, кад вас неко позове да увеличате весеље својом појавом и свирањем, мени више од тога не треба - каже ова скромна жена.

Биљана је себе описала као веома сензитивну особу, као „фаталисту“ који себе не уме да да на „кашичицу“, па тако кад развуче сензоре на хармоници за њу стаје све, а себе предаје музици. Неријетко жали што све мање лјепоте има у музици, што се све мање свира душом.

- Ја се овим послом бавим јер га волим, али и због интеракције, дајем своју енергију и љубав свим људима који су на том догађају где свирам, а онда и они мени узврате, некад чак и дупло, то је мени сасвим довољно - истакла је Биљана.

Када прича о свом повратку на музичку сцену, Биљани потеку сузе, како и сама каже, жељна је музике и исконске љубави коју свако треба да има. Од скоро ова храбра жена има и свој оркестар који чине ритам секција Стевча Милосављевић, Горан Хамидин, Макић Белац, али и певач из Ниша који је познат широм земље.

- Окупила сам неке много добре људи и опасне свираче око себе, кренули смо од скоро да радимо заједно. Само се изнедрило од себе и права је реткост наћи добре људе и добре свираче -  рекла је.

Ипак, када се осврне, иако тежак, Биљана живи свој живот и поносна је на њега, а пре свега на своја два сина која воли највише на свету.

- Поносна сам на своје године, имам догађаја за три живота. Имам и два сина на која сам поносна и сматрам да је то доста, све што је преко тога је одлично. Довољно ми је да сам у музици и да упознајем добре људе - истиче Биљана и додаје да је хармоника вратила у живот и ставила је тамо где треба да буде, међу наородом, јер је, како за себе каже, народски човјек, преноси Телераф.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.