Балкан ни у Европи, ни ван ње

И да није рата у Украјини, новог глобалног хладног рата и постављања неких нових гвоздених завјеса према Русији, вјероватно би тако и даље остало, јер се балканске државе и даље доживљавају као резерват у којем живе углавном некултурни, нецивилизовани и ратоборни народи којима није мјесто у овој заједници, унутар цивилизоване Европе.

Како је и због чега уопште дошло до тога да ови простори који припадају југоистоку овог континента буду вјештачки изопштени из Европе, што је деценијама уназад праћено исцртавањем разних културолошких и цивилизацијских граница, додјељивањем разних етикета, стигматизацијом, али и прављењем разних стереотипа и митова? Због чега се ријеч Балканац углавном изговара с предумишљајем, који су мотиви за тако нешто те колико је у тој својеврсној “балканизацији” Балкана учествовала некадашња Њемачка, а онда и Велика Британија, па и Европска унија, које су почетком деведесетих осмислиле геополитичку конструкцију - западни Балкан? И на крају, да ли је Балкан, односно западни Балкан, у ствари, најбоље огледало свјетског поретка моћи, али и саме Европе? Иза потврдног одговора на ово посљедње питање вјероватно се крију одговори и на сва претходна, јер као што су ови простори увијек, а због свог стратешког положаја, били мјесто обрачуна великих, тако су и сада. Због тога смо и деценијама уназад добијали разне етикете и називе, у зависности од геополитичких потреба, планова и циљева.

Некада смо били дивљаци и непожељни, а данас комшије с којима се не разговара више преко високе тарабе, али, нажалост, и даље се третирамо као неко с нижим статусом у тој европској вриједносној хијерархији. Према ријечима саговорника “Гласа Српске”, све се, у ствари, своди на показивање моћи и супериорности, а поменуто етикетирање је алиби за тако нешто.

Историја

Да би се схватила суштина овог односа према овим нашим просторима, потребно се вратити у не тако блиску прошлост. О поријеклу имена Балкан постоји неколико теорија. Једна од њих је она по којој оно потиче од турске ријечи “балкан”, која означава шумовиту гору. Према тој теорији, Балкан су именовали Турци након свог доласка. По другој, овој регији Европе су име дали Бугари у седмом вијеку, када је цијело подручје било под Првим бугарским царством.

Ипак, она најприхватљивија јесте да је настала по истоименој планини у Бугарској, о чему је у својој књизи “Имагинарни Балкан” прије двадесетак година писала бугарска професорица историје Марија Тодорова. Како је она тада објаснила, премда је Балкан географски неодвојив дио Европе, он је културно конструисан као унутрашња супротност, апсорбујући, како је истакла, “мноштво унутрашњих и спољних, балканских и небалканских, друштвених, политичких, културних и религијских противрјечности”.

Европа је, према њеним ријечима, на Балкан радо извозила своје изуме, па и национализам, да би се касније ишчуђавала над чудовишним хибридима који су с великим закашњењем успијевали на балканском тлу. Радило се то како би овај регион био у константној кризи, али и правио алиби зашто нам није мјесто у демократској и цивилизованој Европи.

До Берлинског конгреса, који је одржан 1878. године, ово подручје је називано Европска Турска, односно Европски Левант или Турска у Европи, те још Грчко полуострво. Нешто касније њемачки географ Теобалд Фишер предложио је 1909. да полуострво на којем су Балканске планине буде названо југоисточна Европа.

Од тада па до данас Балкан од географског појма прераста у једну снажну метафору, која ратним збивањима, од балканских ратова, атентата у Сарајеву и ратова деведесетих, учвршћује темеље за разне негативне западне стереотипе, због којих смо и данас прокужени. Означавани смо као “буре барута” и “примитивни народ” наспрам “цивилизованог”, “толерантног” и “демократског” Запада.

Балканизација

Најважнија ријеч и идеја изведена из појма Балкан јест појам балканизација. Скована је крајем Првог свјетског рата, а најчешће се употребљава за означавање распада држава. Након настајања овог, помало апстрактног концепта, који је често тумачен на различите начине, увиђа се и његова географска удаљеност од “извора”. Њиме се, наиме, описивало и “стање” на дијелу Балтика, од Пољске до Естоније, а такође су се дефинисале и прилике након Другог свјетског рата, односно престанак колонијалне власти у Африци - балканизација Африке.

Зато је Балкану ударен и печат да је депонија зла и црна рупа цивилизоване Европе, те рећи некоме да је Балканац и данас има значење псовке.

Многи сматрају да је Балкан осмишљен као обрнута слика Европе: саблажњива и наизглед непожељна - али само наизглед, јер ипак без те обрнуте, мрачне слике Балкана Европа се не би имала с чим поредити. Како би изградила властити идентитет, њој је годинама био потребан један мрачни вилајет.

Западни историчари и политичари били су главни фактори за ширење тих друштвених предрасуда, те је у дијелу јавности обликовано мишљење како је неопходно покорити те и такве “примитивне народе”. Другим ријечима, конструишући о њему слике и повезујући га с примитивизмом, сиромаштвом, страстима и насиљем, Балкан је метафорички претворен у једну врсту “трећег свијета” које је потребно колонизовати.

Враћање на старо

Након ратова деведесетих добили смо нове име - западни Балкан. У овом случају радило се, како наводе саговорници “Гласа Српске”, о геополитичкој конструкцији Велике Британије коју је онда објеручке прихватила Европска унија, али и остатак свијета, па о ми сами. Наиме, послије “косовског рата” полако је нестајао и блиједио термин Балкан, да би у академским расправама био прво замијењен “политички коректним” термином југоисточна Европа, а касније новом синтагмом која нас је поново вратила на старо.

“Западни Балкан” је тако постао поново занимљив захваљујући свом граничном статусу, односно ситуацији да није “ни тамо ни овдје”, а да је истовремено на оба мјеста. У питању је један од оних клизних термина политичке географије.

У очима бриселских званичника ови простори су и даље “опасно” близу ЕУ, одакле њој пријети све оно што одликује државе “трећег свијета” - тероризам, илегалне миграције, организовани криминал, трговина људима.

- На тај начин смо опет симболично измјештени у простор јужно од европског континента, изван симболичних граница Европе, дакле, поново у “трећи свијет” - истичу саговорници “Гласа”.

Историчар Милош Ковић наводи да је ово измишљање разних нових имена од стране великих сила, поготово оних западних, за просторе југоисточне Европе увијек било повезано с њиховим геополитичким циљевима.

- Синтагма “балкански” почиње да се користи тек у 19. веку. И сви то појмови и имена која су нам додељивана и кориштена имала су своју временску и политички употребну вредност. Те разне предрасуде су настале много пре 19. и 20. века, али су ратне деведесете биле кључне, када су ископане и оне старе, према којима Балкан није део цивилизоване Европе - појаснио је за “Глас Српске” Ковић, додајући како се иза свега, у ствари, крију вишевјековни покушаји колонизације ових простора.

Према ријечима историчара Александра Раковића, највећи проблем је што нас је западна Европа увијек доживљавала другом цивилизацијом, односно вјерским и културолошким ентитетом.

- То је било због тога што на овим просторима углавном живи православни народ. При томе су користили разне појмове и етикете како би нас одвојили од себе, од Европе. И то, нажалост, траје вековима. Они се и даље према нама понашају потцењивачки и супериорно сматрајући како је на овим нашим просторима потребна њихова цивилизаторска мисија, али се при томе понашају попут инквизитора. Зато су нас увек и омаловажавали дајући нам разна погрдна имена, градећи једну накарадну слику о Балканцима - каже Раковић.

Сматра како је и термин западни Балкан уведен како би се “избрисала” Југославија, односно историјски појмови који су некада обједињавали овај простор.

- Избегавају природно и историјски утемељене називе како би се могли играти и правити алибије за своје потезе. На тај начин желе избрисати историју како би ревитализовали овдашње идентитете. И то је константа - каже Раковић.

Геополитика

Оно што, како истиче Раковић, одмах упада у очи јесте да се ради о имену помало празном и недореченом, јер наспрам њега не постоји “источни”, баш као ни “сјеверни” или “јужни”.

- Његови творци избегли су назив јужни Балкан, јер је придјев “јужни” преасоцијативан и изазива додатну одбојност на овим просторима. “Западни Балкан” боље звучи, па нас наводи на помисао да би Балкан, премда није на Западу, у смислу западних принципа организације друштава могао бити “западни” - наводи он.

У једној таквој политичкој комуникацији, како каже, неки данас настоје показати како западни Балкан представља само један политички појам, јер Европу данас чине земље које су чланице ЕУ, док државе западног Балкана које, иако историјски, цивилизацијски и географски припадају Европи, ипак нису Европа, већ то тек треба да постану чланством у Унији.

- На овај начин једна политичко-економска заједница преузела је географско-историјско име целог континента - поручио је Раковић.

Са Раковићем и Ковићем сагласан је и професор на Факултету политичких наука у Београду Часлав Копривица, истичући како је до првог етикетирања дошло још у 19. вијеку, у вријеме источног питања, када су западне силе имале страх од Русије да не уђе интересно на овај геополитички простор.

- То се и данас понавља. Називи су врло важни и не смемо дозволити додељивање ових разних етикета, јер оно обично не заврши добро. Тим сталним ударањем етикета, у ствари, се жели управљати онима које су те и такве ознаке добили. На тај начин они желе показати моћ. Зато не треба да чуди што и данас употребљавају синтагму о бурету барута. Они врло добро знају ко овде живи, али и даље правне разне конструкције о дивљацима, хендикепираним и чудним људима који нису у стању да сами воде бригу о себи. То што и данас говоре о некаквом западном Балкану значи само да посао није завршен - наглашава Копривица.

Да ли добијање климавог, односно условног кандидатског статуса за улазак у Европску унију то може промијенити? Саговорници “Гласа” нису баш убијеђени у један такав сценарио.

Вербални тероризам

Етикетирање стереотипима оцрњивања је, упозоравају саговорници “Гласа Српске”, облик вербалног тероризма којим се другоме, у ствари, одузима право да говори. Примјер стереотипске антибалканске стигматизације: жигосање Балкана као зоне “вјековне мржње”. Када се, како кажу, одабраном објекту прилијепи вриједносно негативна и семантички јака етикета, онда она дјелује тако да се у доживљају тог објекта игнорише стварност. Тада језик дјелује као средство насиља, а етикета као вербална омча.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.