Аркан наоружавао Хрвате, продао оружје Туђмановим паравојним формацијама

Одмах по формирању владе на чијем је челу био ХДЗ, тадашњи минстар одбране Мартин Шпегељ био је задужен да наоружа паравојне фомрације, тада Републике у саставу СФРЈ.

Како је Аркан учествовао у наоружавању хрватских паравојних снага, објављено је у тексту који пренесимо у цијелости.

"Остаје ми сада споменути два најважнија догађаја око Аркана, за које мислим да не би смјели остати државном тајном, ма како то неки још данас жарко желе", пише Јосип Манолић на 232. страници недавно објављених политичких мемоара Политика и домовина

Па наставља: "Жељко Ражнатовић Аркан још је тијеком истраге и боравка у Реметинцу, и прије режираног суђења, постао добављач оружја за потребе Републике Хрватске. Почетком 1991. године, точније, у априлу те године, Република Хрватска купила је његовим посредовањем од његове твртке из војног складишта у Батајници много оружја, претежно калашњикове АК 47 и протутенковско наоружање. Била је ријеч о дванаест шлепера оружја.

Данас ваља открити неке детаље како би се прича о Аркану свела у прави контекст. Ко је одобрио трговину оружјем са Жељком Ражнатовићем Арканом? Зашто ја, као ондашњи предсједник Владе, нисам имао информацију о тим набавама? Је ли трговина с њим била покриће за неке друге услуге, како је то оружје плаћено, зашто је цијелу операцију водио ‘обавјештајни круг’, и на страни купаца и на страни продавача? Можда одговор знају неки појединци из Осијека који су оних дана били господари живота и смрти у Осијеку, а претпостављам да детаље знају и неки данас живи Вуковарци, склоњени на отоку Крку, као и они који су пратили шлепере до истовара…

Туђман и Перковић…

Што о свему томе знају Главаш, Перковић и Шекс, нисам испитивао, али вјерујем да им детаљи нису непознати. Неколико дана прије плаћања оружја Ражнатовићу Аркану, наши појединци, у згради Жупанијског суда у Осијеку, припремиће двије актовке пуне злата и сребра. Наиме, оружје је наводно плаћено златом и сребром. Питања која се и данас намећу гласе: чије је било то злато и сребро, има ли оно неку везу с убијеним осјечким шверцерима златом, ко је, заправо, особа која је злато донијела на Жупанијски суд у Осијеку и на крају, коме је преузиматељ актовки заправо предао пошиљку злата? Је ли ријеч о оружју које се касније обилно препродавало по Славонији, је ли дио отишао у Вуковар?

Чињеница је да је дванаест шлепера оружја стигло и да је предано, а да је Аркан тих дана боравио у Реметинцу. Постоји и информација да је Аркан тим оружјем заправо купио своју слободу. Вјерујем да ће ови ретци понукати неке припаднике Службе за заштиту уставног поретка, који су пратили и преузели оружје, да се ипак јавно очитују о пошиљци.

О цијелом овом случају постоји и забиљешка у Државном одвјетништву. Иако су неки протагонисти ове приче мртви, па и мој пријатељ Лазо Пајић, који је о свему овоме знао много више, нема никаква разлога да се та и с њом повезане истраге не наставе, поготово зато што неке индиције говоре како су одређена осјечка убојства, па и оно Јосипа Реихла-Кира, имала повезнице са Загребом", пише своједобно најближи сурадник предсједника Туђмана те наставља с можда још значајнијом информацијом везаном уз Жељка Ражнатовића Аркана:

"Но, то није све о Аркану. Хрватска ће се и 1992. године користити услугама Жељка Ражнатовића. И та ће се операција збивати мимо мојих очију, у највећој тајности. Штовише, мислим да сам свјесно био искључен при њезиној организацији због чињенице да смо предсједник Туђман и ја тад већ били ‘затегнули конопац’. Избором људи који ће се укључити у ту операцију, а неки су и данас живи, Туђман, послије и његови насљедници, затворили су круг оданих и моћних.

Предсједник Туђман и ја о бројним обавјештајним операцијама размишљали смо различито, понекад дијаметрално супротно, но он је био предсједник Републике и ја сам поштовао његове погрешне поступке те сам их често бранио у јавности, чувајући ауторитет Предсједника.

Операција прибаве видеозаписа о ликвидацији хрватских бранитеља с Овчаре тема је о којој се и данас човјек мора запитати: ‘Предсједниче, чему то?’. У вељачи 1992. године предсједник Туђман исплатит ће два милијуна њемачких марака за набаву видеозаписа који је посједовао Жељко Ражнатовић, барем тако стоји у документима, које хрватска држава и данас има. Готов новац бит ће однесен Аркану, а видеокасета, замотана у алуминијску фолију, бит ће предана предсједнику Туђману у његовој обитељској кући у Назоровој улици.

Документи који говоре о споменутом видеозапису такођер постоје; надам се да нису у међувремену уништени, као што постоје документи који показују да Арканово ухићење и суђење у Загребу није сматрано препреком наставку сурадње с тим човјеком. Аркан ће остати у континуираном контакту са Златком Багарићем, све до Багарићева убојства, али и с Фердинандом Јукићем, дјелатником Службе за заштиту уставног поретка, те с још неким појединцима, великим хрватским господарственицима чија имена засад не бих спомињао".

Манолићеве тврдње да је Република Хрватска купила дванаест шлепера оружја од Жељка Ражнатовића те да је предсједник Туђман особно наредио да се Ражнатовићу исплати два милијуна марака за видеозапис убојстава на Овчари – двије тврдње које прилично драматично мијењају хрватску (и српску) слику о Аркану – дио су опсежног поглавља о познатом случају Арканова ухићења у Хрватској почетком 1991. године.

ХДЗ је желио профитирати на ауторитету политичких лидера Хрватског прољећа па су Фрањо Туђман и Јосип Манолић послали Стјепана Месића Савки Дабчевић-Кучар и Мики Трипалу. Месић је госпођи Савки понудио да буде предсједница првог вишестраначког Сабора, а Трипалу да постане предсједник Владе. Обоје су одбили ХДЗ-ову понуду Хрватске обавјештајне службе добиле су информацију да Аркан припрема атентат на предсједника Туђмана: ухићен је у близини Двора. Ухитили су га припадници Министарства унутарњих послова, али српске националности. У Реметинцу га је, тврди Манолић, слободно посјећивало врло много људи, док су истодобно дијелови његова досјеа нестајали из судског списа, па тако судац, наводно, уистину није имао много избора него да Аркана осуди на само двадесет мјесеци затвора, што није подразумијевало обавезни притвор па је тај ноторни криминалац, шеф навијача Црвене звезде и каснији неспорни ратни злочинац, мирно напустио Хрватску.

Сада се види и зашто. Поглавље о Аркану и Хрватској спада, свакако, међу најсликовитије дијелове Политике и домовине, књиге коју је ових дана објавио Јосип Манолић, човјек који је заборавио умријети (у 95. години функционира и комуницира као да је десетљеће до десетљеће и пол млађи), али који није заборавио битне чињенице и безбројне јавности непознате детаље о настанку Републике Хрватске.

Упућени свједок

Наиме, посве је необично (и прилично жалосно) да засад не постоји нити једна релавантна књига о стварању наше државе. Комплетна синтетичка литература о хрватској најновијој повијести може се свести на неколико површних прегледа, без икаква озбиљног истраживања, те на мемоарско издаваштво дјеломично упућених протагониста, попут Владимира Шекса или Жарка Домљана, који, међутим, нису назочили бројним најважнијим одлукама и политичким процесима јер баш никада нису припадали најужем кругу сурадника предсједника Туђмана.

Јосип Манолић био је пак дугогодишњи знанац и пријатељ Фрање Туђмана па је као такав постао један од утемељитеља Хрватске демократске заједнице.Тајне врха државеМанолић је, од преузимања власти у травњу 1990. године па до ескалације сукоба с Туђманом крајем 1993. и у 1994. години, обављао дужности члана Предсједништва Републике Хрватске, па предсједника Владе, па шефа обавјештајних служби, па, напосљетку, првог предсједника саборског Жупанијског дома. Уза све то, Манолић је обнашао и највише страначке дужности у вријеме ХДЗ-ова доласка на власт и у првим годинама Домовинског рата, када се, заправо, одлучивало о опстанку Републике Хрватске.

Ово је моје особно гледање на појединце у Хрватском сабору, Скупштини града Загреба, међу заступницима Хрватског сабора, у одборима Хрватског сабора, те групе у Хрватском сабору која жели промијенити политику Хрватске демократске заједнице и створити усташку државу: то су Анте Кутле, Вера Станић, Иван Бобетко, Жарко Домљан, Милан Ковач, Вице Вукојевић, Владимир Шекс, који је организатор и инспиратор ових режија које дјелују у Хрватском сабору, рекао је Фрањо ТуђманКао такав, Јосип Манолић несумњиво је релевантан и више него добро обавијештен свједок наше рецентне прошлости, о којој очигледно не знамо довољно. Манолићев природни талент за разумијевање и оцјењивање политичких догађаја помогао је лакшем контекстуализирању безбројних података што их ова вриједна књига, којом се хрватска јавност засад бавила сасвим површно, често први пут доноси.

Уз информације о стварном односу хрватских власти и Жељка Ражнатовића Аркана на четиристотињак страница Манолићевих сјећања, од којих се готово три стотине бави настанком и раним годинама хрватске државе, можемо прочитати низ важних чињеница о оснивању Хрватске демократске заједнице (укључујући и кодна, удбашка имена неких од ХДЗ-ових оснивача, попут Форума и Сове), исцрпни извјештај о паду Вуковара, детаље о хрватском монетарном осамостаљењу, документе о великом сукобу у Хрватској демократској заједници почетком Домовинског рата, затим разлоге Манолићева каснијег конфликта с Туђманом, као и Манолићеве опсервације о процесу приватизације и претворбе, с навођењем бројних особа за које овај утемељитељ ХДЗ-а сматра да су се особито неморално понашале тијеком тог процеса.

Посебно је занимљиво и важно поглавље о случају Лабрадор, дакле о великој српској обавјештајној операцији против хрватских власти коју су почетком деведесетих водили српски обавјештајци у Загребу.

У тексту о акцији Лабрадор, коју су, међутим, Срби кодно назвали 13. група Штакора, види се како је Манолић онда сматрао – а данас је готово параноично увјерен – да је хрватска државна управа била премрежена српским шпијунима те да су бројни Удбини оперативци, који су послије првих демократских избора прешли на хрватску страну, заправо наставили радити за српске налогодавце.Манолић је особито критичан према Јосипу Перковићу, чије високо мјесто у хрватској сигурносној хијерархији приписује изравној наредби предсједника Туђмана. "Слушај, Јожа", сјећа се Манолић Туђманових ријечи, "ако будемо било што требали од полиције, зови Јосипа Перковића".

Овдје је важно рећи да је Туђман одредио Перковића као ХДЗ-ову везу у полицији још прије него што је ХДЗ освојио власт (у бројним дијеловима књиге Манолић пише о блиском односу Јосипа Перковића с Туђмановим министром обране Гојком Шушком. Шушка, пак, отворено назива америчким, али прије тога и југославенским агентом који се, ипак, конструктивно и паметно понашао у вријеме ХДЗ-ова освајања власти).

Савка и Трипало

Од изнимно много значајних података, који ову књигу чине подједнако важном и атрактивном, нисмо могли прескочити ни Туђманову понуду Савки Дабчевић-Кучар и Мики Трипалу.

Наиме, ХДЗ је желио профитирати на ауторитету политичких лидера Хрватског прољећа па су Фрањо Туђман и Јосип Манолић послали Стјепана Месића Савки и Трипалу. Месић је госпођи Савки понудио да буде предсједница првог вишестраначког Сабора, а Трипалу да постане предсједник Владе. Обоје су одбили ХДЗ-ову понуду. Савка, наводно, уз жучну примједбу како не би могла поднијети да јој Туђман, за којег се подразумијевало да ће бити предсједник Републике, постане надређени у било чему.

Савка Дабчевић-Кучар касније је доживјела неколико изборних катастрофа па је била присиљена повући се из политичког живота.

Приказ уистину драматичних догађаја у водству ХДЗ-а тијеком ратног љета 1991. године важан је да би се разумјело у каквим је политичким околностима Хрватска ушла у рат. Манолић ту цитира Туђманов говор са сједнице Предсједништва ХДЗ-а, која је 12. и 13. коловоза одржана у вили Њеисс на Пантовчаку.

"Ово је моје особно гледање", почео је др. Туђман, "на појединце у Хрватском сабору, Скупштини града Загреба, међу заступницима Хрватског сабора, у одборима Хрватског сабора, те групе у Хрватском сабору која жели промијенити политику Хрватске демократске заједнице и створити усташку државу: то су Анте Кутле, Вера Станић, Иван Бобетко, Жарко Домљан, Милан Ковач, Вице Вукојевић, Владимир Шекс, који је организатор и инспиратор ових режија које дјелују у Хрватском сабору. У ту групу могу се сврстати и Ђуро Перица и Звонимир Марковић. Ја сам рекао: ‘Имајте стрпљења, господо, морамо се поразговарати о свему што је било и како је било’.

Та се група повезује с појединцима с терена, интензивно ради на терену на формирању посебних својих одреда, мимо полиције и гарде. Групе и одреди које су основали, и руководе њима, јавно пропагирају усташку Павелићеву политику и стварање Независне Државе Хрватске. Скупштина града, уред предсједника Бузанчића и тајника постају штаб у коме непрекидно дјелује Звонимир Марковић. Ондје се окупљају сви екстремни елементи, попут Сулића, Спајића, Јуроша. Група отворено говори против политике предсједника и тврди да се нећу дуго одржати на власти. Та иста група има спискове кога треба у датом тренутку ликвидирати, а то су сви они који су некада били у Савезу комуниста или у партизанима.

Говори се да Туђмана треба замијенити Жарко Домљан, или Владимир Шекс. На терену се уклањају људи који подржавају опћу политику Хрватске демократске заједнице, формирају се некакаве усташке бојне, мимо Народне гарде и полиције, које отворено иду по селима и говоре да не признају никога него Павелића и хрватску државу Павелићеву. Продају по селима народу беџеве с ликом Павелића и заставице црне легије".

Тајна Владе из 1991.

Из овог је Туђманова говора сасвим јасно зашто Владимир Шекс (за живота првог предсједника) није могао преузети ни једну од најважнијих државних дужности, али и какво је било стварно политичко усмјерење бројних ХДЗ-ових политичара који су, констатирао је Туђман, састављали спискове за ликвидације оних ХДЗ-оваца који су били партизани или чланови Савеза комуниста.

Туђман и Манолић тог су љета вјеровали како је пуч у ХДЗ-у и државном врху био итекако реална опција. Будући да нису могли похапсити пучисте, нити их изабацити из странке (јер би то довело до раскола у Хрватској демократској заједници), Туђман и Манолић одлучили су отклонити опасност проусташког удара оснивањем Владе демократског јединства.

До данас се сматрало како је та вишестраначка Влада настала зато да би Хрватску тијеком агресије представљало државно тијело у којем су заступљене све парламентарне странке. Манолић у Политици и домовини увјерљиво аргументира, позивајући се на Туђмана и на аутетничне документе, да је вишестраначка Влада формирана како би се Туђман и државни врх заштитили од ХДЗ-ове деснице.

Мотив опасности од државног удара поновно се провлачи кроз извјештај о паду Вуковара, у којем се детаљно описује што је све држава учинила или покушала учинити за Вуковар, али се износи и читав низ крајње неугодних података.

Примјерице, дијелови 109. бригаде, која се требала пробити према Вуковару, отказивали су послушност. Двјесто полицајаца из Вараждина, који су требали судјеловати у пробоју, одбили су задатак и вратили се с бојишта, и тако даље, и тако даље. Међу особито неугодне податке о ситуацији у Вуковару спада и забиљешка о пљачки сефа вуковарске СДК, коју су починили поједини вуковарски борци, да би затим с новцем и златом напустили град.

У сваком случају, Манолићева главна теза о Вуковару гласи: Загреб је учинио све што може да помогне Вуковару, док је КОС, размјерно ефикасно, покушао искористити пад Вуковара да би, уз помоћ (свјесну или несвјесну) појединих хрватских политичара и јавних дјелатника, дестаблизирао власт у Хрватској.

Шкрти издавач

На четири посљедње странице књиге најављује се, пак, нова књига овог ултраветерана хрватске политичке сцене под називом Обавјештајни рад и домовина.У тој ћемо књизи, међу осталим, моћи прочитати како су Хрвати продавали оружје Садаму Хусеину. Домовина и политика није књига без озбиљних погрешака. Напротив, њих је и превише, од оних очигледних фактографских, преко методолошко-политичких (Манолић је сасвим некритичан према властитим поступцима и процјенама), па до правописних и стилских.Књигу је каткад тешко читати јер је Манолић релативно слаб писац, а издавач очито није желио инвестирати нешто новца у доброг редактора. Унаточ свим тим недостацима, Манолићеви политички мемоари спадају међу надрагоцјеније досад објављене књиге о новој хрватској повијести".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.