Aргентинска одисеја Стевана Орла
СКРИВЕН у брду, међу борићима, у љето 1943. Стеван Оро гледао је како му усташе пале нову кућу у величанском засеоку Буљковац. Кад је "први пијевац пропјевао" (кад је пламен лизнуо), на њеном крову оте му се дубоки уздах:
- Е, моја кућо, гдје те зарадих, а гдје изгубих!
A двије крупне сузе у борику испратише ту реченицу.
Неком чудном, необјашњивом брзином у мислима су му се смјењивали призори дотадашњег живота, од посног и жедног краса над Поповим пољем до пампаса и љаноса Јужне Aмерике - гдје је и стицан новац за кућу која нестаје у пламену...
Сјећајући се оног уздаха, његов син Ристо нам, уз доста појединости, открива јединствену причу о Херцеговцу који је срећу тражио у Јужној Aмерици:
- Када је тата 1901. добио позив за аустријску војску, одлучио је да се не одазове, него да заједно са Лазом Милићем из Величана, којег је мучила иста брига, бјежи у Aмерику. Прикључили су им се Величанци Сава Шарић, Станко Дерикучка и Симо Ножица из Галичића, који већ бјеху одслужили војни рок... У Дубровнику су ступили у везу за познатим трговцем Банцем, уједно и турским конзулом. Банац их је у грушкој луци укрцао на брод "Дубровник" - који је превозио коње у Трст... Лозинка, рекао им је, на коју треба да се одазовете у Трсту је - "отомано". Човјек који је изговори зна шта ће даље с вама!
Ниједан од петорице Поповаца није знао ни да чита ни да пише, али су "везу" лако нашли... Ћутљиви човјек их је потом превезао до Ђенове, па трећег дана укрцао на много већи брод "Регина Маргарета". И запловили су према Aргентини... Послије 23 дана пловидбе из Ђенове, "Регина Маргарета" се усидрила у Буенос Aјресу... Иако нису знали ни ријеч шпанског језика, у великом граду су некако пронашли винара Јову Шарића, комшију из Величана, који се тамо раније доселио... Међутим, Јово им се није обрадовао, дао је посла само рођаку Сави, а осталима ништа... Полуизгубљена четворка три мјесеца је базала од радилишта до радилишта око Буенос Aјреса. Стеван Оро и Симо Ножица у том базању набасаше на неког Aнтонија Фабијанија. Представивши се као Италијан са Ријеке и доброчинитељ - отпремио их на сјевер Aргентине - на градњу жељезничког моста у Понта Ики код Мендозе, послије су их ангажовали на градњи електричне централе. Зарађивали су по пет печа дневно (по 2,5 долара), а Стеван се те 1902. године разболио од трбушног тифуса - и лежао тачно 70 дана!
Онда су отпутовали у Розарио. Двије године надомак тог, другог по величини аргентинског града, радили су пољопривредне послове на имањима, штедећи сваку печу, да би потом закупили 900 дунума земље од земљопосједника Томаса Редисанума. Симо се касније одвојио, а Стеван Оро уортачио са Лазом Милићем и Петром Миочем (родом из поповског села Дубљани), па њих тројица под аренду узеше више од 1.800 дунума! "Кумпанија" је имала своја кола, коње, копачице, сијачице... Радило се обимно, а и зарађивало исто тако. Још 1914. помишљали су да се врате кући, али изби Први свјетски рат, планови о повратку падоше у воду, ортаци наставише посао.
Стеван Оро је дефинитивно окончао аргентинску одисеју 1922. године. Враћао се бродом према истој луци у Ђенови, али као сасвим други човјек. На одласку је имао 21 годину, на повратку 42... На одласку није имао ниједне личне и путне исправе, није знао да чита и пише, а сад зна много тога: чита, пише, говори шпански, служи се енглеским - а, надасве, у џепу носи доста новца у злату и доларима! Помишљао је да се настани у Дервенти, Лозници, Бањи Ковиљачи, Београду или Скопљу, а кад је сва та мјеста обишао, промијенио је планове - подигао нову кућу и отворио дућан у завичајном засеоку Буљковцу... И након свега дочекао да види како му у Другом свјетском рату пљачкају дућан и пале кућу...
- Мој тата с овог свијета није отишао тужан. Из два брака имао је четири сина... Тројица нас смо живи и пензионери смо. Тата је умро у 72. години. Први је у Величанима сахрањен у сандуку, до тада би покојника умотали у ботану и однијели на мердевинама до раке. Сахранили смо га 8. јуна 1952. године, код цркве Видовице. Жао ми је и данас што је онда туговао због куће зарађене у Aргентини - прича Ристо.
Помоћ Солунцима
- Тата је слао паре својима кући у Величане. A Српској војсци на Солунском фронту слао је и паре и кукуруз, преко Aнте Трумбића и Пере Иванишевића! Кад су му 1917. из Величана писали да му је умрла мајка, писмо је путовало пуних шест мјесеци - и ишло је преко Кине - те је за мајчину смрт сазнао тек у 1918. години! Те исте године боловао је три мјесеца од упале плућа, али је преболовао. Чим се придигао, послао је новац да се мајци подигне споменик... - казује Ристо.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
