Андрићев живот идеалан за филм, дјела превелик залогај

Истина, када се овлаш погледају бројке Андрићевих дјела, која су послужила као извор за 33 екранизације по сајту “ИМДБ”, оне дјелују импресивно, али дубљим уласком у садржај иза њих, добијамо прилично скромне резултате. Да будемо прецизнији, међу њима се налаза само четири играна филма “Аникина времена” (истоимена новела), снимљен давне 1954. године, у режији Владимира Погачића, “Госпођица” (истоимени роман), из 1980, у режији Војтеха Јашног, “Газија” из 1981 (по новели “Пут Алије Ђерђелеза)” и “И то ће проћи” (новела “Зеко”), оба у режији Ненада Диздаревића.

Све остале екранизације су телевизијски или кратки филмови, који уз неколико часних изузетака попут “Жене на камену” (1978. године, режија Н. Диздаревић”) или “Кафе Титаник (1989. године, режија Емир Кустурица”) већином нису ни продукцијски нити квалитетом добациле ни близу угледа књижевног предлошка. Без обзира на бројне и помпезне најаве екранизација његових кључних романа, попут неколико најава адаптације “На Дрини Ћуприја” од стране Емира Кустурице или интереса великог режисера Анџеја Вајде да средином шездесетих сними екранизацију “Приче о везировом слону” (наводно је тада и посјетио Андрића заједно са књижевником Светом Лукићем), све се то углавном завршило на обећањима. Примјетно је да је највећи дио постојећих екранизација, снимљен након Андрићеве смрти, јер је пишчева генерална несклоност према филмским адаптацијама његових књижевних дјела, била прилично позната. Сам Андрић је писао 1955. године Анти Земљару да је прочитао кратки сценарио за филм по његовој причи “Аска и вук”, да му се чини и занимљив и лијепо писан, али у наставку истиче да он није за екранизацију.

- И није до сценарија кривица што ипак не могу да дам свој пристанак за израду филма по мојој приповетци “Аска и вук”. Ствар је начелне природе. Увек сам сматрао да не треба од новеле (наравно, само моје новеле), правити филм и да то није добро ни за новелу ни за филм. Мало искуство које сам имао у том погледу само ме је утврдило у схватању да не треба да се са својим приповеткама појављујем на два плана, једном књижевном и другом филмском - рекао је нобеловац.

Срђан Вучинић, есејиста, драмски писац, филмски и књижевни критичар у свом тексту “Неснимљени Андрић”, дотакао се овог феномена износећи неколико разлога.

- Када говоримо о разлозима због којих Андрићево дело није у довољној мери адаптирано за филм или о мотивима због којих је оно адаптирано недовољно добро, уз најчешће робовање редитеља конвенцијама литературе и театра - морамо споменути страхопоштовање спрам ауторитета нобеловца, као и страх од истраживања, од стваралачке издаје која је нужан услов за квалитет филмског остварења рађеног према литерарном предлошку. Као да су Андрићева величина и ауторитет његове реченице заклањали све путеве ка правом филму, ка достизању самосвојних синематичких квалитета - написао је Вучинић.

Ове тврдње тешко је оспорити, посебно када се узму у обзир формати, буџети или жанрови у којима је Андрић до сада екранизован, али треба додати да је комплексности самог Андрићевог стваралаштва, страхопоштовања или мањка храбрости филмских аутора, те поменутог Андрићевог мањка интереса за филм, домаће ауторе ограничавало и неколико занатских проблема. Већина кључних Андрићевих дјела су романи епохе, значи веома скупи и комплексни пројекти за адаптације у игране филмове, што у старту значи велике буџете и масовне ауторске екипе, које није било лако обезбиједити ни у доба СФРЈ, а посебно данас.

Вуле Журић, писац, публициста и драматург, који се бавио Андрићевим животом као сценариста филма ТВ филма: “Пролеће на последњем језеру”, са друге стране тврди да је Анрићево писање готово непреводиво на филмски језик.

- Реченицу Иве Андрића је тешко, готово немогуће изместити из књижевности у било који други медиј. Сви који су пробали да драматизују његове приповетке суочили су се са тим непремостивим јазом. Приповедач Андрић најпре подсећа на каквог анрићевског књижевног јунака који је зарад сопствене физичке сигурности и душевног мира осмислио језички катанац којим је оно што је имао да каже за свагда замандалио у забрану текста. Тако његова Босна и несретници који у њој живе једноставно нестану и при најдобронамернијем покушају да се сведу на две димензије, било малог, било великог екрана - рекао је Журић.

Ипак, са друге стране, Журић истиче да је Андрићев бурни и богати живот идеалан за стварање филмског материјала, далеко захвалнији у занатском смислу од његових дјела.

- Зато би се у будућности требало пре посветити драматизацијама бројних филмичних епизода из његовог бурног живота, него јаловим настојањима да се каквим филмом или ТВ драмом премости јаз између Андрићевог великог дела и још већих очекивања најшире публике - додаје Журић.

Треба поменути да у пишечевој заоставштини у Архиву САНУ постоје скице за филмске идеје Рудолфа Кона за роман “На Дрини ћуприја”, упућене писцу 1960. године. Ту је и сценарио Андрићевог преводиоца тог дјела на енглески Јозефа Хитреца, који је упутио књижевнику, као и неколико сценарија која су аутори упутили писцу тражећи коментар, и то за “Пут Алије Ђерзелеза”, “Жеђ” “Пролеће на последњем језеру”, гдје је Андрић давао конструктивне критике, али увијек тражио само једно: “Можете скраћивати, али не смете дописивати!”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.