Амерички предсједник ког су вољели Срби

У таквим околностима, правило је, рекло би се, да ти политичари и револуционари буду “наши”, односно “домаћи”, као што је Тито био југословенски лидер у вријеме када је данашња Подгорица била дио Југославије, тако су и Лењин и Стаљин били совјетски лидери, а градови “преименовани” по њима били су дио Совјетског Савеза. Постоји, међутим, примјер када је један данас главни град независне словенске земље неко, макар и кратко, вријеме носио име по политичару с друге стране свијета.

Наиме, данашња Братислава, главни град Словачке, накратко је послије Првог свјетског рата прекрштена у - Вилсоново место. Тешко да постоји бољи и већи примјер захвалности коју су словенски народи из бивше Аустроугарске осјећали према овом америчком предсједнику, пошто су знали да би мисија њихове независности без њега и његовог ангажмана била много теже остварива.

Сарајево и Осијек

Нису ту Словаци били неки изузетак. И у Краљевини СХС односно, Краљевини Југославији, Вилсон је био више него омиљен. Вјекослав Перица, хрватски историчар, наводи како је култ Вилсона у првој Југославији био обиљежен бројним меморијалима и споменицима, односно како су у неколико градова (Загреб, Ријека, Сплит, Сарајево, Осијек, Београд) улице, паркови, тргови, шеталишта прозвани по њему. Један од најљепших загребачких тргова, онај на којем су зграде Универзитета и Хрватског народног казалишта, у Аустроугарској се звао Свеучилишни трг, а 1919. године прозван је Вилсоновим тргом. Након атентата у Марсељу постао је Трг краља Александра, послије Другог свјетског рата Трг маршала Тита, а данас је Трг Републике Хрватске. Међу набројаним градовима, улице с Вилсоновим именом све вријеме су задржали Сарајево и Осијек, док су Сплит и Ријека, као и Београд уосталом, остали без улица са Вилсоновим именом по свој прилици због његовог ватреног антикомунизма. Вјекослав Перица примјећује како је жалосно да у Сплиту и Ријеци нису након пада комунизма обновљени Вилсонови меморијали, за шта би, како истиче, “у демократској Хрватској морало бити ваљаних разлога”. Нарочито би логично било да се у Ријеци нешто зове Вилсоновим именом, пошто је он чак предлагао да сједиште Лиге народа, претече Организације уједињених нација буде баш у том јадранском граду.

Београдски повратак

Крајем 2019. године, Београд је - у општини Савски венац - добио улицу, тачније булевар Вудроа Вилсона. То је већ вријеме када се његова улога у самим Сједињеним Америчким Државама почиње сагледавати малтене у кључу културе укидања. Испоставља се, наиме, да политички коректно речено, Вилсон није имао баш прогресивна становишта према Афроамериканцима те су се стога недавно водиле чак и озбиљне расправе да институције унутар Принстон универзитета више не носе његово име. Иако се сматра вјероватно најобразованијим и академски најуспјешнијим међу свим америчким предсједницима у историји, његов статус у САД данас није лишен контроверзи. У источној Европи, међутим, данас, као и прије стотину година, Вилсоново име ником не смета, као што је углавном сметало кроз највећи дио друге половине двадесетог вијека. Један од главних тргова у Варшави, по неким процјенама највећи трг у цијелој источној Европи, звао се Вилсонов трг све од краја Првог па до почетка Другог свјетског рата. У социјалистичкој Пољској прозван је Тргом Париске комуне, да би послије пада Берлинског зида поново постао Вилсонов трг. Београд ће, најављено је, уз булевар, Вилсону “даровати” и споменик. Није ни та одлука претјерано оригинална. У Познању је још 1931. године свечано откривен споменик Вилсону аутора Гутзона Борглума, чувеног скулптора познатог, између осталог, по оном фамозном споменику четворици америчких предсједника уклесаном у “црне планине Јужне Дакоте”, широј публици знаног из Хичкоковог филма “Сјевер, сјеверозапад”.

Пупинов пријатељ

У Београду се поново одаје почаст Вилсону не непосредно након пада комунизма, него већ дубоко у двадесет и првом вијеку. Ни то, међутим, није јединствен примјер. Рецимо, главна жељезничка станица у Прагу је до 1918. године носила име Фрање Јосипа, да би затим добила име Вудроа Вилсона. Неколико година касније, пред станицу је постављен и бронзани споменик Вилсону висок преко четири метра. Нацисти су га срушили када су заузели Праг, као што су преименовали и станицу. Након баршунасте револуције 1989. станици није враћено Вилсоново име, али је једна прашка улица прозвана Вилсоновом. Ипак, 2011. године, уз саму главну станицу, на истом мјесту гдје је стајао први бронзани споменик Вилсону подигнут је нови. Вацлав Хавел је био присутан на свечаном откривању. Позитиван став према Вилсону у Србији би требало да буде логичан. Наиме, захваљујући њему, САД су биле прва велика сила која је уопште признала Краљевину СХС (и друга земља међу свим у свијету; прва је из неког разлога била Норвешка). Иако више нема Југославије, то Вилсоново признање је оставило огромне позитивне посљедице за данашњу Србију. Примјера ради, као посљедица тог признања у тим границама Војводина је данас дио Србије. По једној легенди за то је најзаслужнији био Вилсонов пријатељ Михајло Пупин, но историјској истини је ближи податак да је ту највећу улогу одиграла слога југословенске делегације у Версају, у којој су били Никола Пашић, Анте Трумбић и Јосип Смодлака. Ипак познат је Вилсонов цитат из 1919: “Борба српског народа за слободу и право и тежње свих осталих словенских народа за признање њихове националне индивидуалности и њиховог права на самоопредјељење, као и за слободну политичку акцију, привлаче данас више него икада раније пажњу цијелог свијета”.

У протеклих стотину година било је различитих турбуленција у односима Србије и Америке, а подсјећање на Вудроа Вилсона може бити јако корисно, као илустрација свијести да су ти односи знали бити много бољи него у протекле двије-три деценије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.