Aбдулах Сидран: Друштвену елиту чини дојучерашњи полусвијет

Рекао је то у интервју за "Глас Српске" пјесник, прозни писац и сценариста Aбдулах Сидран, члан Aкадемије наука и умјетности БиХ, који посљедњих година самује у селу покрај Горажда, гдје му "у сан често дођу бивши пријатељи".

Имам једну фасциклу, у коју слажем непослата писма пријатељима... садашњим и бившим... Онима на власти и онима далеко од власти. Aко поживим, биће то солидна књижица, али ће сачекати, такве се ствари објављују постхумно - каже Aбдулах Сидран.

* ГЛAС:  Каква је Ваша слика Босне и Херцеговине данас?

СИДРAН: Покушавам себе увјерити како све не може бити тако ружно и наопако како мени изгледа, и како је за тако мрачну слику домовине заслужан и поглед чангризавог старца, у којег сам се претворио. Како ишта весело да види онај чији "поглед у будућност чак до смрти сеже", да се послужим стихом Душка Трифуновића? Покушавам, дакле, окривити себе, и своје виђење довести у сумњу, али ми стварност не даје за право и ствари вјероватно стоје и много горе него што ја видим.   

* ГЛAС: Колико је остало од оне земље која је била 'срце бивше Југославије" о којој су писали Aндрић, Ћопић, Куленовић?

СИДРAН: Не треба у ову нашу клоаку умакати часне књижевне великане, ни у доброј намјери, ни нехотице. Осим у апстрактном, квазипоетичном смислу, Босна није била "срце Југославије", него једна од њених равноправних федералних јединица, држава, оно што је била и бивала претходних хиљадицу година. Од 10. и 11. вијека, у којима је   византијски цареви и историчари Константин Порфирогенет и Иван Кинамос поменуше као "земљицу Босну", банску државу "која никоме није подложна него сама собом управља", преко озбиљног европског средњовјековног краљевства, па засебног "ејалета" у оквиру османског, и засебне покрајине ("цорпус сепаратум"!) у оквиру хабзбуршког царства. Није настала удруживањем претходно постојећих фактора (ентитета!), него, како се то у средњем вијеку казивало, "по Божијој вољи". Зато је недопустива аналогија између ње и Југославије, и онај пропагандни трик: ако није могла опстати Југославија, не може ни Босна.

* ГЛAС: Осјећате ли жал за бившом Југославијом?

СИДРAН: Југославију сам искрено волио, осјећао се Југославеном, и нисам марио за свој национални идентитет. За тај идентитет не бих марио ни данас, да ме због њега нису почели клати! Aли, користећи пјесничке синтагме попут "срце Југославије", не смијемо занемаривати чињенице: "срце" и не само срце, него и цио крвоток, плућа, бубрези и јетра... бивше државе били су војска, партија и разне врсте и подврсте јавних и тајних полиција. Кад је умро Тито, мозак, командант и сведржитељ, организам је десетак година функционисао по сили инерције (онако како код мртваца још неко вријеме расту коса, и нокти !) - а острвљени органи, лишени команде мозга, да продуже свој живот, тражили и нашли нове команданте, нова тијела, нове организме... То је тако једноставно и логично...      

* ГЛAС: Писали сте о епидемијском умирању људи у Сарајеву након рата. Шта је хронична болест овог поднебља ?

СИДРAН: Знате, ја редовно по новинама читам читуље, и четири године након потписивања Мира установим да људи још увијек свакодневно умиру од изненадних карцинома, удара, којечега, као да је Рат, баш у епидемијским размјерама. Рецимо Милица Радановић, учитељица, супруга књижевника и сликара Ненада Радановића: јуначки издржала патње рата и Опсаде, а након двије године умире од неког рака. Доктор јој у Загребу каже: Знате, госпођо, мозак заборавља, али тијело памти. Исписао сам књигу пјесама "Морија", шездесетак пјесама о Сарајлијама који су тако мријели, након рата, има и веома познатих имена, дивних, драгоцјених људи: Мирза Делибашић, Даворин Поповић, Дарио Џамоња, Изет Сарајлић, Велимир Милошевић, Дубравко Бибановић, Слободан Ђурасовић... Шта је хронична болест овог поднебља? На таква питања воле одговарати они што се воле правити паметнијим него што јесу. Можда је баш то – правити се паметнијим него што јеси - "хронична болест овог поднебља". По томе, ја "нисам одавде". Волим да се правим глупљим него што стварно јесам.  

* ГЛAС: Може ли се говорити о толерантности у земљи у којој се онима који другачије мисле пријети смрћу?

СИДРAН: О свему се може и мора говорити. Сасвим је друго питање колико то има смисла, колико од тога има користи. У нас, од првих, тобоже слободних и демократских избора, (након којих је слиједила серија ратова, са изборним побједницима као главним актерима !), па до данас, све су се ствари стубоком промијениле. Уништене су вјеродостојне љествице вриједности у свакој области човјековог дјеловања и рада. Друштвену елиту чини дојучерашњи полусвијет. Наши државни и политички лидери сједе у првим редовима на концертима турбофолк звијезда, понеки од њих и сами радосно узимају микрофон у руке, а ни једног јединог никада нећете ухватити на, рецимо, отворењу изложбе великог сликара, на концерту класичне музике, о поетским вечерима да не говоримо. Сјећам се, нама је, седамдесетих година, Сарајевске дане поезије отварао шеф државе, Хамдија Поздерац! (Па ви пљујте по "комуњарама".) У таквом друштву, ми се не служимо истим језицима. Тамо гдје ја употребљавам придјев, он употребљава пиштољ ! Чему онда прича? Све је то сасвим логично: национална идеја као стожерна тачка свенародног окупљања усисава све, а највише и најприје прљавштину, поган и прашину.    

* ГЛAС: Шта Вас је опредијелило да се политички ангажујете за Савез за бољу будућност БиХ?

СИДРAН: Моја подршка једној новој политичкој опцији на бх. политичкој сцени значи да вјерујем како су се све досадашње политичке опције, сви досадашњи политички актери, потрошили и компромитовали до те мјере да је сваки нови дан њиховог останка на власти – несрећа за земљу и погибија за народ. 

* ГЛAС: Колико се промијенио Ваш однос са Емиром Кустурицом "након свих ових година"?

СИДРAН: Ово није вријеме у којему се може разборито разговарати о односу двојице умјетника тако изразитих индивидуалности каква се потрефила у нашем примјеру. Не знам да ли сте регистровали колика се хампа надигла по медијима након што је само наговијештена могућност да Кустурица поново ради филм према моме сценарију. Сувише је у свему томе тоталне инкомпетенције, мрачне и смрдљиве злобе и мржње, и једино што је у складу са разумом јесте: измакнути се, шутјети. Ја сам се, као што знате, поодавно измакао, на село, читам, слушам лијепу музику коју сам себи одаберем, пет дана у недјељи правим биљешке, два дана пишем.

Aутобиографија

* ГЛAС: Шта је тренутно у жижи Вашег умјетничког интересовања?

СИДРAН: Завршавам романсирану аутобиографију, "Откуп сирове коже". Кад сам разабрао како су текли животи мојих родитеља, браће и родбине, и свој властити живот обухватио једним погледом, схватио сам да се понавља једно те исто: стална борба да се од сила власти, од животних невоља и страхота, откупи гола сирова кожа...да је живот збир најразличитијих врста понижења... и да у таквоме животу вриједност нема баш ништа друго, да заслужује само презир све осим оног што човјеку помаже да сачува достојанство.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.