Владивосток: Лука у којој се вода никада не заледи
Магла истрајава све до раног јутра на највећим узвишењима града. Густи сиви покривач пресијеца метални рам телекомуникацијског репетитора на брежуљку испред залива „Златни рог”.
Језгро Владивостока се налази управо на двама копненим језичцима који чине залив, у којем се вода никада не заледи, чак ни у хладним зимским мјесецима. У јануару, када се поларне струје немилосрдно спусте са сјевера, температура често стигне и до минус двадесет. Љети, међутим, несметано преовладава влага. Иако термометар достиже и до тридесет степени изнад нуле, тек што сунце зађе, влага у ваздуху се згусне и величанствени маглени дим обавије зграде и људе, прогута уске улице које, као припијене уз падине брежуљака, повезују центар града са предграђима.
Владивосток чува своју луку: бродских битви и пристаништа има дуж цијеле градске обале, али само је мол у близини жељезничке станице предвиђен за превоз путника. Остало су или војне или трговачке зоне, којима се не може приступити. Велики трговачки бродови смјештени су свуда по увалама које продиру дубоко у копно, гдје се највеће стијене и оштро шкоље мијешају са тиркизним четвртастим зградама предграђа сазиданим у изразито совјетском стилу. Војни бродови су усидрени претежно у заливу Уликс, гдје, попут лијних нилских коња напола потопљених, плутају и тешке подморнице руске морнарице.
Мост Златног рога оставља туристе без даха: кабловски је мост типа харфе, то јест почива на само два торња подигнута на двијема обалама. Стигавши насред залива „Златни рог”, малобројни храбри туристи који су се усудили да закораче на тај пут често остају без даха: магла, која се у подне већ повукла, открива обрисе ниских грађевина у центру града: свјетлоплаве нијансе најстаријих кућа, блиједожута боја морског пристаништа и металносиви одсјај нових стаклених зграда растачу се и постају мрље боје које западни вјетар носи и шири према истоку; море, које готово никада не пијени, личи на сиву плочу, равну све до хоризонта. Боје и мириси Владивостока су континентални: зелене нијансе липе и јавора који покривају брежуљке и Руско острво блиједе су, прљаве; море скоро никада нема мирис, а пијесак малобројних плажа црвенкаст је од глине, које је земља пуна. Копно се претежно спушта према мору, без прекида, све док слана вода не пресјече травнати океан што прекрива степе Средње Азије, од Монголије па до Кине, и стиже све до крајњег полуострва на којем се уздиже Владивосток.
Увече магла поново завлада центром града. Изненада, из неког дијела неба који је немогуће тачно одредити, маса влаге се немилосрдно слегне. Најприје нестану само врхови стубова на двама мостовима и метални телевизијски торањ. Потом огроман облак пригњечи читав град, обмота га, прогута. На широкој и шиљатој површини листова липе на Руском острву, вода се равномерно накупља; из зидова избија влага, читав град резигнирано капље, топи се, губи се у мору, копно се растаче, вода потапа мостове, чак и ваздух постаје течан и дави вјетрове. Све до слиједећег јутра, када се земља поново чврсне и Владивосток поврати свој првобитни облик, чудесно истовјетан са јучерашњим.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
