Шта крије холандски Музеј проституције
Сваке вечери у Амстердаму, хиљаде знатижељних туриста слије се у славну Четврт црвених фењера, гдје даме у доњем вешу у излозима продају секс за новац. Недавно је баш у тој улици отворен едукативни музеј, који показује реалност са друге стране стакла.
Мелчер де Винд, организатор Ред Лигхт Сецретс музеја, каже да је ово мјесто направљено за оне који желе да науче о томе како ова област функционише али без тога да заправо оду у посјету проститутки, пише АП.
Музеј се налази у некадашњем борделу, у уској згради типичној за Амстердам. На улазу у музеј стоји холограм проститутке која мами посјетиоце. Онда се на дисплеју појави проститутка као дио друштва да би потом кратки филм појаснио колико људи ради са проституткама, чисти или поправља њихове собе, пере њихов веш...
Проститутке изнајмљују прозоре на пола дана и раде у смјенама од по 11 сати, чак 6 дана недјељно. Много времена проведу у чекању муштерије. У своје слободно вријеме одлазе код фризера, у куповину и код маникира.
Идеја музеја је да документује историју толеранције проституције у Амстердаму. Још од 16. вијека када је овај град био лука богата трговцима зачина и када су власти занемаривале чињеницу да морнари траже жене.
Музеј се највише фокусира на еру од 2000. године када је проституција постала легална у Холандији. Од тада се град бори да искоријени макрое и трговину робљем.
Јоланда Ван Доеврен која се бави социјалним програмима проститутки на нивоу града каже да се закон у овом крају спроводи уз помоћ полицајаца, социјалних и здравствених радника, пореских обвезника и разних грађанских организација.
Нова дјевојка која се појави у прозору биће примјећена у року од неколико сати, и мора доказати да је довољно стара да би обављала овај посао. Граница година у којима се неко може бавити проституцијом је подигнута са 18 на 21.
У музеју тура се наставља: у једној половини стоји распоред на табли показујући ко ради у којој соби, ког дана, заједно са терминима клијената.
Затим се тура наставља директно до саме собе. Илона Стакелбороу, проститутка која води синдикат сексуалних радница под именом "Гејша институт" каже да су собе величине 3 пута 2 метра и да изгледају стандардно. Тамна свијетла су постала универзална још од 1970. године.
Кревети су ниски и јаки, поред лавабоа и мале полице са лубрикантима налазе се марамице за чишћење, кондоми и секусалне играчке. "Без парфема", каже Стакелбороу и додаје: "Онда се мирис утисне у кожу мушкарца и он може имати проблема са женом када дође кући."
На питање, да ли су ожењени мушкарци главне муштерије, она одговара да не треба генерализовати: "Мушкарци свих типова - ожењени, неожењени, млади или стари посјећују проститутке сваког дана. Неки чак и на путу до посла ујутру", објашњава она.
Контакт очима је оно што их раздваја од оних који су само дошли да гледају, објашњава она. Свега неколико жена, које раде као проститутке, заради више од просјечног прихода средње класе. Чешће је то мање.
Стакелбороу каже да љепота и младост немају увијек везе са тим која од њих има највише посла. Прозор се, у просјеку, изнајмљује за 150 евра за пола дана. Ако узмете у обзир да стандардна сеанса која траје 15 минута кошта 50 евра, њихов приход је, неопорезован, 150 евра након шест муштерија или 250 евра послије цијеле ноћи.
Близу 75% жена је из сиромашнијих земаља, Румуније или Бугарске. "Скоро све жене које овдје раде, чине то својевољно, у смислу да знају шта овај посао значи", додаје Јоланда Ван Доеврен и додаје: "Али је питање да ли имају могућност избора".
На крају музеја налази се зид са цитатима проститутки. "Овај посао није за кукавице", написала је Ева из Холандије: "Постала сам много јача". "Осјећам се усамљено знајући да моја мајка не зна шта ја радим", написала је Кармен из Румуније.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
