Сибирци у земљи сабљозубих мајмуна
Катманду, Непал. Долина изобиља која је била инспирација за безброј уметника и путописаца, извор легенди и дом чак 33 милиона богова.
Како вас одмах обавесте преко реклама на самом аеродрому, које служе и као материјал за даље блефирање локалаца, Непал је своје границе отворио тек 1950, рекордер је по броју локалитета који се налазе на UNESCO листи светске баштине, има највиши светски врх и најнижу особу, као и два најсветија места две велике религије: хиндуизма – храм Пашупатинах, и будизма – Лумбини, родно место Буде. На пут наравно носим и најбољи путопис на српском језику, чувени „Катманду" Стевана Пешића, надајући се да ћу осетити бар део атмосфере коју је он пре три деценије затекао на овом месту.
Први утисак не обећава, јер доживљавам културолошки шок у сусрету са уличном гужвом од безброј минијатурних аутомобила, комбија троточкаша „а ла Тротер" у улози градског превоза, рикши и скутера, који се одвија без икаквих саобраћајних знакова, и са понеким очито суицидалним саобраћајцем на већим раскрсницама. А све то уз неописиво налегање на сирене, у облацима прашинчине и под свакаквим ниско развученим кабловима (у просеку њих тридесет по бандери). Додајте безбројне кучиће, неретке макаки мајмуне застрашујућих очњака, понеку краву, затим униформисане школарце и будистичке свештенике и разодевене садхије и... не, морате то уживо видети, речи су просто недовољне.
Иако је Катманду град од скоро три милиона становника, све се овде дешава успорено и са неком смиреношћу и ноншаланцијом која потиче из фундаментално другачијег схватања света око нас. Толерантни по природи, Непалци су ипак научили да се плаше и зазиру од странаца, па тако своје највеће светиње чувају иза знакова „No Foreigners".
Такође су блажено неупућени у свет ван својих граница, па тако мог оца пред његово предавање најављују да долази из Сибира (Сибериа уместо Сербиа). Али зато на помен Маршала Тита свим старијим Непалцима се озарују лица. Несврстани су овде оставили дубок траг, а велико пријатељство вољених краљева Махендре и Бирендре и југословенског лидера гарантује инстант препознатљивост Београђана, који би се иначе утопили у општој дефиницији западњака.
После два века мира и слободарске традиције у којој нису били ничија колонија, почев од незапамћене трагедије у којој је 2001. од руке полуделог принца страдала скоро цела краљевска породица (званична верзија у коју нико тамо не верује), креће мучан и крвав пут ка демократији. Па тако већ први дан успевамо да убодемо генерални штрајк са бонус демонстрацијама комунистичке партије Мао Цедунга. Упркос упозорењу у хотелу да не излазимо, смело се суочавамо са ретким призором улица без возила, али са пристојним бројем незадовољника, у колони окићеној црвеним заставама, који сви фурају неке мотке, а на исти начин је опремљена и полиција која их надзире.
Некада омиљена дестинација њу-ејџ гуруа и хипика, Катманду, и поред прилагођавања туристима и даље очарава непребројним храмовима, врховима Хималаја, који су ту наизглед надомак руке и занатлијама – грнчарима, дрводељама и каменоресцима који су своју вештину подигли на ниво високе уметности.
И још пар лингвистичких занимљивости: у Катмандуу је могуће да вас вози локални таксиста по имену Милан, да једете меду (мед) и дивите се будистичким ступама (споменицима у облику, дабоме – стубова).
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
