Село на планине Радан сво од драгог камена

Куће, бунари, подзиди, ограде и путеви између кућа, саграђени су од камена најразноврснијих боја, па село, и кад у њега уђете усред кишног и тмурног јесењег дана, изгледа ведро и шарено.

До прије 15-ак година, становници овог села знали су само да је камен који "извире" из њихових њива тврд и постојан, што их је навело да га употријебе за градњу, умјесто да купују и из града тегле товаре цемента.

Данас већ знају да је то што су уградили у своје село, и они досадни камичци који им сметају при орању и запињу за алатке, заправо - полудраго и драго камење; да боје које им понекад, док иду низ ливаде и шумарке или ваде кромпире, заслијепе очи, заправао одбљесак опала, ахата, калцедона, аметиста и јасписа.

Ранац пун камења

Горан Арсић пред својом старом сеоском кућом има подугачку камену ограду. Чим чује да су дошли новинари - зна због чега су ту, па одмах прилази огради и показује на два велика црвенкаста камена.

"Ово су правили наши стари, а нису ни знали шта је у овом камену, осим да је јако, да се не осипа, и да ће ограда дуго да стоји. А ми сада  знамо да је ово камење необично и вредно - кажу да на нашим ливадама, у потоцима и на падинама, има и драгог и полудрагог камена, тих кристала. Видите ове боје како су лепе", говори Горан, док поред њега велики пуран шири своје перје, шарено и скоро подједнако лијепо као боје које се прелијевају из ограде.

Горан нас води у кућу баке Љубице, одмах до његове, гдје је "сва веранда од полудрагог камена".

Фотографишемо веранду, а 81-годишња бака Љубица зове нас да уђемо. Док прави сирницу, показује нам гдје да сједнемо и вели: "Сад ће кафа, ће камење да стоји ђе и пре."

"Кажу нам да смо богати, да седимо на драго камење, а дрпље смо обично, видите да смо у прњама", казује бака и наставља савијати јуфку.

"Ништа нисмо знали до прије 15 година, када је први пут дошао неки Словенац са ранцем. Он је тада натрпао ранац овим камењем, купио га је по потоку, ливадама, бирао, загледао… Онда је рекао: ‘Мени је ово доста за годину’, и отишао. Онда је опет дошао за годину, поново натрпао ранац, и све тако. Након њега, није прошло неколико година, дошли су неки Руси, довезли су и булдожер, па су копали. И они су однели пуне товаре камења", прича Горан.

Сваком његов камен

Негдје у исто вријеме, док разговарамо са Гораном и баком Љубицом, у кућу улази Горанова 11-годишња кћерка Александра, носећи  пуне руке лијепо обрађеног камења.

У чуду питамо откуд дјевојчица зна да смо дошли због камења.

Она  се смјешка и каже: "Видела сам вас кроз прозор и одмах сам знала  што сте дошли. У наше село странци углавном долазе због тога", говори и по каучу реда камење у црвеној, бијелој, зеленој, љубичастој и златној боји.

Каже да су прије годину долазили неки људи из неког института у Београду, носили камење на анализу и обраду, а послије се вратили и донијели им примјерке обрађеног камена.

Са Александром су и њена два млађа брата. Веле да и они имају своје драго камење.

"Рекли су  нам да лежимо на непроцјењивом благу, да овде има и драгог и  полудрагог камења. Све сам научила од људи који су долазили да ту истражују", прича Александра, а онда представља камен по камен.

"Овај рози је камен љубави, овај напола златни је камен лава, овај смеђи, прошарани златом, то је тигрово срце, овај црни, са овим сјајним унутра, он је највреднији, јер то што светлуца, то су дијаманти, а овај бели – то је камен за новац и благостање", прича Александра и онда  узима бијели каменчић, па каже: "Ово је мој камен, сад ћу вам испричати нешто невероватно."

Камен који доноси новац

Вели да је тај камен прво узела њена мама, а онда она од ње.

"Ко стигне, сви га у кући помало носимо, јер он доноси новац", каже и додаје како је, само што је узела и ставила  џеп, од баке добила 2.000 динара.

"Замислите, бака ми је дала новац онако, није ми био ни рођендан, ништа није било, никакав повод за даровање."

Дјевојчица савјетује да њен бијели камен накратко ставим у ташну.

"Слободно ставите, видећете да ће вам донети новац, али ми га брзо вратите", говори кроз смијех и враћа каменчић у џеп.

Њена браћа су, ипак, изабрала друге каменчиће. Један је узео "тигрово срце", а други – камен лава. Кажу да им се свиђају боје, а и значење, јер су те животиње "храбре и важне".

Њихов отац, који је рудар у руднику злата и бакра, ипак није толики оптимиста.

"Рекли су да је камење вредно, али да је пречврсто и да га је јако тешко обрађивати. Ма да је то тако, не бих ја, који радим са златом, а лежим на драгом камењу, оволико се патио у животу", говори и показује на своју трошну, стару кућу.

"Највише месечно зарадим 500 евра. А онда, када дођем кући - ори, копај, чувај стоку, не би ли намирио остатак за живота", прича Горан.

Ограда која нестаје

Његова кћерка је оптимистичнија, па нас води у други дио села. Док идемо, прича како је Горњи Бучумет, који је "увек био Богу иза ногу", најудаљеније и најсамотније село од три Бучумета (Доњи, Средњи и Горњи Бучумет), одједном постало познато.

Показује љубичасти обрађени каменчић, претворен у привјесак, а који су јој донијели из Београда након обраде.

"Једном сам ставила овај привесак на ланчић и отишла у школу. Рекла сам деци да је то из мог села, а они нису веровали. Казали су да измишљам, да сам то купила негде у граду, у радњи, па им лажем. А ја знам да је ово истина и драго ми је што се моје село по овоме разликује. Сада, када идем у школу, све загледам и више него прије примећујем како се земља светлуца. Виђала сам то и пре, али нисам знала значење, сада ми је то занимљивије и знам да ту има нека вредност."

У дворишту Горана Додића, који живи у Бору, велики је дуд. Под његовом раскошном крошњом,  поредано је камење у различитим бојама.

Александра подиже један, бијел као да је од соли, и каже: "За овај камен су рекли да је непроцењиве вредности, и неки странац је долазио, давао комшији огромне паре, говорио да ће да купи цело имање, и кућу, али он није хтео." 

Њен отац показује на полусрушену камену ограду.

"Видите, то је некад била велика ограда, све до доле. Али, сада људи долазе, одсвакле, из града, ко зна одакле, трпају камење у џакове и возе их аутима. Неки иду у поток да их наберу, јер су тамо лепши и већ скоро обрађени, а ови што су лењи, јер је поток далеко, само се ту зауставе и покупе комшијину  ограду".

Горњи Бучумет у јесен и зиму, скоро је празан. Људи, кажу нам Арсићи, одлазе у град и тамо живе и раде, јер је село далеко и тешко им је путовати, а осим тога, у њему нема ниједне продавнице, нити било шта што би им живот учинило смисленијим.

Али, све до једном.

Дјевојчица Александра се нада да ће људи који су долазили, поготово они странци "што су говорили енглески", наћи неке машине које ће моћи лакше обрађивати њихов камен и Горњи Бучумет учинити истински богатим.

До тада ће се, каже, трудити да постане докторица, а онда ће "преко белог мантила носити скупоцени накит из свога села."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.