Прохор Пчињски: Ту се тишина најјаче чује

Из села Јабланица планински поветарац носио је мирис цвећа и покошеног сена. Пчеле су певале само њима знану песму. Пчиња се полако преврће по белом планинском камењару, ослабела од суше, утихнула и она. Песник би рекао да је она овде сребрнаста кап јутарње планинске росе или бисерни трешњеви цвет у долини. Као да и она овде успори да се помоли, па настави полако свој пут ка ушћу у Вардар. Сврстана је у водотоке прве категорије, а део Пчиње заједно са манастиром заштитио је Завод за заштиту природе Србије као предео од изузетног природног, историјског и културног значаја.

Прешли смо мост и све ближе смо манастиру. На улазу је упозорење да се унутра може само прикладно обучен. Поред капије стоје мараме које позајмљују жене ако нису понеле од куће. Поштује се мир и ред. Дуго смо разгледали околину, уређено двориште, конаке у којима се може преноћити и обедовати. Столетна храстова шума прави хладовину. Ушли смо са молитвом у срцу и на уснама, сачекали свештеника да заврши службу која је била у току и онда пришли ћивоту Светог Прохора Пчињског. Вековима људи из целог света посећују светитељев гроб. Из њега већ 950 година повремено тече миро, за које се верује да је разноврстан лек. Отац Јустин Поповић је тврдио да је његова мајка боловала од неизлечиве болести ноге. Излечила се крај ћивота Светог Прохора. Оболело место намазала је целебним миром из његових моштију.

У планини Козјаку, североисточно од манастира, налази се испосница у којој је провео многе усамљеничке године светитељ Прохор Пчињски. Хранио се медом од дивљих пчела и биљем, пио воду на потоку. Како је живео тако је и умро - с молитвом на уснама. Из његових моштију потекло је миро, од којег је, како се прича, мирисао сав Козјак. Писало је на путоказима да је пећина испосница далеко 2,5 км. Иако са малом децом одлучили смо да кренемо. Наши пријатељи Гага и Драган су одустали јер је било ризично пешачење по стрмим стазицама за жену која ће за два месеца на свет донети малу Дуњу, која ће можда баш овде примити хришћанску веру. Остали су на обали да слушају тишину.

Стазице су очишћене и обезбеђене. У чишћењу стаза учествовали су и припадници војске и полиције. Путокази су постављени на сваких 100 до 200 метара. На отприлике половини пута излази се на прави пут, па онда опет у шуму стазицом поред потока и долазимо до испоснице. Поглед право нам дарује поток који пролази кроз сам камен, а са стране расцветало планинско цвеће. Са леве стране је мала пећиница затворена вратницом искованом од храстових тарабица. Унутра иконе и прилози које остављају поштоваоци светитеља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.