Острва "на ивици свијета": Истражите сурове и величанствене Хебриде

Један илустровани часопис распламсао је машту дјечака и у мислима га преселио из познатог окружења његовог дома у Енглеској на дивља острва која се у виду назубљених литица уздижу поред сјеверозападне обале Шкотске. Кад год и колико год би могао, испрва за вријеме школских распуста, а затим током годишњих одмора, Робсон се одазивао зову Хебрида, дуго путујући са копна паробродом и аутобусом, чамцем и пешице, боравећи свуда, од планина на острву Скај до вресишта и уских залива на острвима Луис и Харис, залазећи још даље, преваљујући километре океана до стеновитог парченцета копна на коме је посљедња стална насеобина напуштена још у XИX вијеку.

Више од 500 острва и острваца чине Унутрашње и Спољне Хебриде. Често су под копреном магле и кише, готово непрестано шибани вјетром, окружени водама довољно узбурканим да ставе на испит и највјештије капетане, морем које у току једног истог дана може да се из свиленкастих таласића невјероватног тропског плаветнила претвори у узбуркану, запенушану оловносиву пријетњу.

Хиљадама година људи су се трудили да овдје опстану. Келти и Викинзи, затим Шкоти и Енглези, борили су се за владавину над овим обалама. Данас је насељено свега неколико десетина хебридских острва. "Ова острва су изазов", каже Робсон. "Неки посјетиоци их називају туробним, али то само значи да заправо не обраћају пажњу."

Између битака острва су добијала мало пажње.

Чувени џангризави лондонски интелектуалац Семјуел Џонсон, изјавио је да житељи копна са југа Британије о овим острвима знају колико и о "Борнеу или Суматри". Оно мало што је писано углавном се сводило на могуће "унапређивање" острва: које пољопривредне културе могу да се гаје? Која природна богатства могу да се искористе? Колико становника одређена острва могу да издржавају и какву врсту ренте биони плаћали власницима посједа. У свом путопису са Хебрида, Џонсон највише простора даје жалопојкама о тешкоћама самог путовања и сеоским условима смјештаја које је истрпио.

Међутим, чак и у вријеме док је Џонсон гунђао, један другачији приступ вриједностима нетакнуте природе добијао је на значају. Шкотски мислиоци из доба просветитељства, нарочито филозоф Дејвид Хјум и геолог Џејмс Хатон, раскинули су ланце слијепе побожности над разумом, инсистирајући на томе да свијет треба упознати кроз непосредно искуство, а не кроз позивање на древне и свете ауторитете. За њих, природа није била само дивљина коју треба припитомити већ живи уџбеник Земље.

Неке од најдраматичнијих страница тог уџбеника ишчитане су на Хебридима. Геолог Роберт Џејмсон (који је касније био професор Чарлсу Дарвину на Единбуршком универзитету) објавио је 1800. године Минералогију шкотских острва у два тома, у којој је детаљно описао на стотине локација на Хебридима. На острву Ајла, Џејмсон је приметио наслаге шкољки далеко изнад домашаја плиме. "Доказ", писао је он, "да се море повлачило са копна." Данас научници знају да те фосилне плаже, уздигнуте и до 35 метара изнад садашњег нивоа мора, сведоче о престанку посљедњег великог леденог доба. Кад су глечери који су прекривали ово острво почели да се топе прије 15.000 година, копно се ослободило притиска огромне количине леда и почело да се издиже и до данас је издигло суву обалу високо изнад мора.

Шиљати врхови венца Блек Килин, који се уздиже готово 1000 метара изнад нивоа мора, заиста су остатак вулкана. Спољашња структура је одавно нестала и оголила изобличену комору у којој је кључала магма прије 60 милиона година. Џејмсон није ишао до најзападнијих острва, па је пропустио прилику да забиљежи огољене, ишаране стијене које чине основ Спољних Хебрида.

Названа по острву Луис, где је први пут описана, стијена Луисов гнајс створена је вулканском активношћу дубоко у Земљиној кори прије више од три милијарде година. Интензивно и непрекидно изобличаване, издигнуте сложеним тектонским померањима и огољене услед масивне ерозије, то су најстарије стене на британским острвима и једне од најстаријих у Европи.

Можда најсимболичније мјесто за сусрет са Луисовим гнајсом јесте велики камени круг у Каланишу, изнад залива Рог на острву Луис. Подигнути прије од 4500 до 4900 година, ово камење у Каланишу можда ту стоје дуже него они у средишњем прстену Стоунхенџа. О њиховим градитељима се мало зна, осим да су очигледно били вјешти, али дјелује прикладно што је један од најстаријих споменика људског присуства на Хебридима исклесан управо од ове старе стијене.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.