Кањон Дрине међу најдубљим у Европи

“Кањон Дрине, Жепа, Стари Брод, гдје се гради историјски комплекс посвећен Другом свјетском рату, представљају будућност и за активност људи и за привреду тог краја”, прича Срни професор географије у Средњошколском центру “Милорад Влачић” у Власеници Драган Илић.

Овај врсни познавалац природе, планинар, али и професор чији се ученици ките медаљама на географским олимпијадама, сматра да су могућности огромне, и то за рафтинг, за туристичке центре на обали Дрине и за изградњу смјештајних капацитета.

“Ми смо се у једном периоду били окренули чистом преживљавању. Сада је тренд да се оснива све више планинарских и риболовних друштава, туристичких организација. У појединим мјестима сада форсирају изградњу малих туристичких центара и на Дрини”, истиче Илић.

Кањон од чије љепоте застаје дах

Дрина спада у категорије вода које су чисте и у неким дијеловима та вода се може и пити. У Дрину се улива много токова, као што је Жепа, Лим и неки други.

Посебан естетски доживљај за посматрача на мјестима гдје не постоји кањон и гдје нису језера је карактеристична зелена боја коју ријека има.

Од укупне дужине Дрине од 350 километара, четвртина се односи на кањонски дио, што је велики проценат.

“Код других ријека имамо кањоне мјестимично, али овдје имамо близу 100 километара кањонске долине. У средњем току је највећи кањонски дио Дрине, гдје његова дубина износи и до 1.000 метара, што га сврстава међу најдубље у Европи, одмах иза кањона Таре”, објашњава Илић.

Овај кањон је настао у млађем кенозоику прије 60.000.000 година. Некада је на том подручју било море, а када су почели тектонски покрети у виду подизања планинских система, код нас нарочито Динарида, паралелно је трајало и усијецање кањона у те планине.

Дрина је, усијецајући се гдје је кањон најдубљи, преполовила један планински систем, тако да је од једне планине направила двије - Јавор и Тару.

“Она је просјекла кањон на мјесту гдје је, с једне стране, планина Тара, а с друге планина Јавор, који су некада чинили један планински систем. Данас има и смисла то што је Национални парк формиран са наше стране Дрине, а паралелно са супротне стране се налази Национални парк жТараж и имају доста заједничких особина, и то не само рељефних, него и биогеографских. Тара је, на примјер, позната по Панчићевој оморици, а мало људи зна у нашим крајевима да Панчићева оморика расте и на планини Јавор, са наше стране”, каже професор Илић.

Готово да нема земље са овако очуваном природном средином

“На појединим мјестима, на клисовима ријеке Дрине, расту биљке које не расту нигдје више. Одговара им и то што доноси ријека, свјежину и влагу, одговара им експозиција и издвојеност од човјека и његовог утицаја.

Антропогени утицај данас је потпуно уништио биљни омотач, који је некада постојао, тако да се на тим скровитим мјестима у оквиру кањона остале биљке које не трпе загађење и којима одговара и потпуно чиста животна средина”, истиче професор Илић.

На појединим дијеловима кањона задржале су се и шуме прашумског типа, што је ријеткост у Европи. Илић наводи да постоје државе са великим шумским покривачима, али са тако очуваном природном средином скоро да и нема.

“Имамо прашуму на Тари, али и у кањону Сутјеске, који гравитира према кањону Дрине, па дјелимично и у самом кањону Дрине имамо прашуме које су данас заштићена подручја и вјероватно ће људи повести рачуна о њима”, објашњава Илић.

Биљни покривач, као услов да би уопште преживјели, а потом и изолованост тог простора омогућили су и опстанак појединих животињских врста, као што је мрки медвјед или дивокоза.

Станишта медвједа са стране Србије је подручје Таре, а са лијеве обале Дрине је дио изнад старог града Клотијевац, који је потпуно издвојен и заштићен од уљеза.

На размеђу цивилизација

У стручним круговима постоји аналогија да кањони и клисуре Балкана нису само били “збјегови” биљака и животиња у екстремним условима током историје, већ и простори за очување културне баштине и писмености балканских народа у манастирима, који су грађени на тим мјестима.

У више вијекова дугом историјском периоду, на размеђу цивилизација, као што је то било ово подручје, и миграција са истока према западу, односно са југа према сјеверу, да би се очувале неке културне вриједности људи су своје културно- историјске и религијске споменике правили у тешко доступним мјестима.

“То су радили да би се сачували и од очију освајача и њихових намјера да униште те вриједности. То је правило постојало и у долини Дрине и долини других ријека, њених притока, гдје се налазе најпознатији културно-историјски споменици и остаци старих цивилизација, чак из римског периода. Најновије је откриће у околини Скелана, а познати су и манастири као што је Добрун у кањону Рзава и други”, рекао је Илић.

Потребан закон за заштиту Дрине

У валоризацији потенцијала које за развој туризма пружа ријека Дрина и њен кањон, никако се не би смјело изгубити из вида обавеза да се тај природни резерват, непроцјењиве вриједности, заштити од штетних утицаја људи, загађења и непримјерог експлоатисања биљних и животињских ресурса.

“Имамо данас велики проблем у кањону Дрине, гдје су смјештена и највећа језера. Често пролазећи поред тих језера видимо и гомиле отпадака који се сакупљају, а посљедица су депонија које се налазе на обали Дрине. Чак су те депоније створене и на обалама њених притока. Познат ми је случај ријеке Дрињаче гдје се већина градског отпада усмјерава према ријеци”, тврди професор Илић.

Он сматра да треба усвојити строгу законску регулативу која би то установила и забранила такво понашање.

“Ријека представља основу живота на различите начине, и за будућност мора да се сачува”, рекао је професор географије из Власенице Драган Илић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.