Кад странац путује Плавим возом

Лежим на предсједничком кревету, док се врата полако отварају. Разбуђујем се уморан од дугог ручка који се састојао од свињских котлета, телеће супе, салате од першуна и бијелог сира и баклаве, све праћено финим локалним винима. суочен сам са времешним, униформисаним стјуардом Томашом Поповићем.

Срећом, он само хоће да ми објасни, да ако желим, могу да проведем поподне непомично на дебелом, али по мало квргавом душеку.

Спаваћа соба, са пространим плавим купатилом, приватним студиом и собом за читање у којој се налази и радио из шездесетих величине камина, дио је воза који се није кретао с мјеста дуже од три деценије.

То је “Плави воз” бившег југословенског предсједника Јосипа Тита, палата на точковима у којој је дочекивао вође попут Гамала Абдула Насера, Јавахарлала Нехруа, Муамера Гадафија, Хајле Селасија и чак краљицу Елизабету.

Направљен је 1959. и редовно кориштен све до Титове смрти 1980. Заправо, носио је његово тијело од Љубљане до Београда, док су дуж шина стајали ожалошћени.

Од тада, воз је чуван у Београду, а одржавали су га радници жељезнице. Сада, међутим, поново ради.

Explore Montenegro, британски тур оператер, изнајмио је од Жељезница Србије овај воз и сада иде на редовна путовања између Београда и црногорског лучког града Бара.

Први полазак организован је прошлог мјесеца, а туре ће бити организоване све до 6. октобра.

- Старијим људима и даље недостаје Тито, каже Немања Ћирић, водич воза, док полазимо са ужурбане Главне жељезничке станице у Београду.

Пијемо љепљиву турску кафу док пролазимо поред кукурузних поља, сеоских кућа са стрмим крововима и успаваним селима на почетку нашег 11-часовног путовања до обале.

- Да, овде није било слободе говора, није било струје, а чак су постојали и Титови политички заробљеници”, наставља он, “али је створен систем од ког су сви имали користи. Још је сасвим уобичајено да видите његове портрете у белом оделу и панамским шеширом на зидовима дневних соба људи који живе у овом региону.

Art Deco ентеријер воза обухвата софе боје менте и персијске ћилиме, сале и салоне декорисане маркетаријама у махагонију, крушковом и кестеновом дрвету.

Ту је и огромни конференцијски сто окружен црвеним кожним столицама, од којих свака има грб сада непостојеће државе.

Путници могу слободно да обилазе цијели воз, па сам дао себи слободу да одаберем главну Титову спаваћу собу за моју поподневну сијесту.

Осим спаваће предсједничке собе, воз такође има и кревете за Титову личну свиту, вагон за ручавање и спаваћу собу за пратиље повезану са Титовим одајама.

- Наравно, једина особа која је спавала у том кревету била је Титова супруга, каже Поповић, прије него што је подигао обрве и насмијао се.

Колико се тачно предсједничких бројних и чувених невјерстава одиграло управо у овом вагону, вјероватно никад неће бити познато.

Поповић, који сада има 75 година, један је од четворо живих људи који раде на возу још од Титовог времена.

Са широким раменима и упечатљивом гомилом црне косе, његова оданост покојном предсједнику, чак и послије три деценије, је таква да неће говорити о детаљима из Титовог приватног живота.

Током цијелог дана, док лагано крстаримо кроз сеоске станице, локални радници чекају редовне линије и гледају нас са интересовањем. Неки фотографишу мобилним телефонима.

Преласком у Црну Гору, сплет тунела, вијадукта и мостова постаје све гушћи и све импресивнији док пролазимо поред планина окићеним снијегом и водопадима.

Сунце тоне док пунимо наше чаше Поповићевом домаћом ракијом (на путовања је носи у обичној пластичној флаши).

Док сам стигао у престоницу Црне Горе, Подгорицу (напуштајући воз који је још два сата путовао до Бара), перони су изгледали тамно и напуштено.

Усамљени носач пртљага, са цигаретом у углу усана, даје ми своје утиске о повртаку Плавог воза, док идемо кроз билетарнице и у ноћ.

- Људи су тада били срећнији, каже ми он. -Али да је Тито сад жив, нико не би гласао за њега. Добро је видјети воз поново, али ми не недостаје човјек за ког је направљен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.