Бијељина - Срце плодне равнице ФОТО

Некада се на овом мјесту простирало Панонско море, а данас све више Бијељина добија обрисе туристичког краја који посјетиоцима нуди етно-дестинације и богату гастрономску понуду, каква се ријетко гдје може наћи.

Мајски дан, окупан сунцем, небо без иједног облака, а зелена поља и оранице смјењују се далеко на хоризонту. Баш као у стиховима чувеног Звонка Богдана: “Равно, нигде брда све је равно, равно ми је све...”

Семберски салаш, мелем за сва чула

Незаобилазна дестинација на туристичкој рути кроз Бијељину је “Семберски салаш”, мјесто које одише гостопримством и у чијем аутентичном амбијенту, уз укусна традиционална јела овога краја и домаћу воћну ракију “мајевица” сва чула уживају. На први поглед чини се само још један ресторан уз саобраћајницу недалеко од границе са Републиком Србијом, али већ након неколико корака “Семберски салаш” је све само не обичан угоститељски објекат. Осим укусне хране и пића, гости овог комплекса имају прилику да уживају на базенима, а ту је и игралиште за најмлађе. Још неколико корака даље и добродошлицу ће вам пожељети стидљиво лане, паун који једва чека да покаже своје богато перје, зечеви и фазани, а за љубитеље коња домаћини на салашу организују школу јахања.

Менаџер туристичког комплекса “Семберски салаш” Никола Куриџа рекао је да је иза ове туристичке приче успјешних десет година.

- Гастрономска понуда је богата. Остали смо досљедни аутентичним јелима, од разних сачева, телећих и јагњећих, роштиља, салашке плате, домаћег хљеба и још многих специјалитета који настају у нашој кухињи. С обзиром на то да смо наслоњени на матицу Србију и да смо недалеко од границе са Војводином, због тога и ријеч салаш у називу, да донесемо војвођански дух у наше крајеве - прича Куриџа, показујући богато пространство комплекса који из године у годину дограђују. 

У склопу комплекса посјетиоцима је на располагању хотел са четири звјездице “Интергај”. Комплекс је годинама растао и проширивао своје капацитете, тако да данас у ресторану у угодном амбијенту могу да угосте између 350 и 400 гостију. Осим тога, ту је и свечани салон капацитета 300 мјеста намијењен за разне прославе и семинаре, а у понуди салаша је и шест базена.

- Изградили смо мини аква-парк са тобоганима и дјечијим анимацијама који је у прошлој години привукао велики број посјетилаца. Имајући у виду чињеницу да су због вируса корона путовања била ограничена, осим домаћих, имали смо велики број посјетиоца из Србије - рекао је Куриџа.

Истиче да је Бијељина жив град и веома често на мапи посјетилаца из цијелога свијета, а богатство у тањиру је оно на шта су ови вриједни домаћини посебно поносни.

- Наш народ воли да је тањир пун свега, да се добро и укусно једе и то је имиџ који нас прати. Богате порције су наш адут. Имамо доста гостију из сусједне Србије, Шапца, Лознице, Инђије, Митровице, као и наших људи из дијаспоре - казао је Куриџа.

У овом специфичном туристичком комплексу су поносни јер исти тим, од око 25 људи, ради од самог почетка. У ишчекивању љетњих дана и да жива у термометру досегне веће вриједности, у “Семберском салашу” ужурбано сређују базене како би спремно дочекали прве купаче. Осим тога, за све путнике намјернике који пожеле да викенд проведу у овој оази мира или само на тренутак предахну уз богату трпезу, домаћини организују свирку уживо да би угођај био потпун и како би, осим насмијаних лица и дјечије граје, овај угодан амбијент испуниле и најљепше ноте.

- Настојимо да увијек будемо на услузи нашим гостима и да своју понуду обогаћујемо из године у годину. Наредна инвестиција биће картинг возило - додао је Куриџа.

Од станице “Подлугови” до “Санкт Петербурга”

Бити у Семберији, а заобићи етно-село Станишићи, комплекс изван садашњег времена и простора, мјесто које свакога ко крочи на ово тло враћа у прошлост, коријенима, немогућа је мисија. И сами смо се увјерили да се овдје уз жубор потока и рад воденице одмарају и очи и душа. Како и не би, када сваки педаљ комплекса подсјећа на тек испричану бајку. Подигла га је породица Станишић. Прича каже да је њен домаћин Борис Станишић путовао српским селима широм земље у потрази за старим кућама и предметима с краја 19. и почетка 20. вијека. Као резултат његове идеје, жеље и добре воље, усред семберске равнице “никло” је аутентично планинско село.

Маркетинг менаџер етно-села Станишићи Милена Станишић испричала је да је све почело од конобе “Станишић”, на обали језера, опремљене у етно-стилу, са камином и огњиштем.

- Почело је од маленог ресторана, а већ данас ту су два хотела са пет звездица, велнес и спа центар “Леонида”, који се простире на више од 3.500 квадрата, три свечана салона за приватне прославе, али и пословне сусрете - испричала је Станишићева и додала да комплекс располаже и  спортским теренима.

Оку посматрача, који застане да предахне, не може промаћи станица “Подлугови”, са које се можете електричним возићем отиснути у узбудљиву и романтичну вожњу по етно-селу, око језера, кроз тунел, преко мостова, поред “Санкт Петербурга”, све до Нојеве барке која такође чува посебну причу.

И није ова реплика сарајевске станице “Подлугови” тек тако доспјела овдје. Она чува причу о омиљеном вуненом џемперу идејног творца овог туристичког комплекса.

- Закаснио сам на брзи воз из Београда за Сарајево. Већ је било касно, па сам опет морао спавати на станици у Подлуговима. Прислонио сам се уз пећ, која је већ одавно престала да се ложи, а мени се чинила мало топлом. И тако сам утонуо у сан. Када је свануло, радница је наложила ватру, а ја сам и даље чврсто спавао. Мој најдражи џемпер је плануо. Са очима пуним суза вратио сам се у сарајевски дом “Гаврило Принцип”, гдје сам становао - прича је Бориса Станишића коју знатижељни могу прочитати на интернет страници етно-села Станишићи.

У обиласку комплекса са Миленом Станишић сазнали смо још много занимљивих прича које свједоче о томе колико је љубави, али и вјере уткано у сваки педаљ етно-села. Једна од најљепших засигурно је она о изградњи цркве која је посвећена Светом оцу Николи Љетњем.

- Велика жеља Бориса Станишића била је да овдје изгради цркву, своју задужбину, те да буде на узвишењу и тако доминира селом и околином. Након што је добио благослов епископа, почело се са изградњом. На мјесту гдје је данас црква прво је направљено вјештачко брдо, а да би се земља слегла и била статична за градњу, било је потребно барем двије, три године да се слегне. Три мјесеца након тога почела је изградња и сви су говорили да брдо неће издржати. Борис је упркос томе почео са изградњом, на шта су му рекли: “Ако теби овдје опстане црква, онда заиста има Бога.” Као што видите, црква и данас стоји - испричала је Станишићева.

Осим домаћих посјетилаца и гостију из сусједне Србије, у етно-селу Станишићи на спортским припремама бораве екипе из далеке Кине и Саудијске Арабије, а гостима из далеких земаља у овом семберском бисеру надају се и овога љета уколико вирус корона дозволи.

Богата гастрономска понуда сигурно је један од адута овог мјеста. Тешко је објаснити да ли специјалитети испод сача из њихове кухиње више плијене укусом, мирисом или изгледом. У јеловнику, међу више од 130 специјалитета, за свачији укус има понешто. Палачинкама са јабуком у бијелој чоколади тешко да би ико одолио.

Да све буде беспријекорно и да свако ко закорачи у овај комплекс из њега изађе задовољан и са осмијехом на лицу, брине се око 130 радника, у сезони и више њих, а домаћини с поносом истичу да је задовољан гост најбоља реклама.

Дучић и Магдалена

Генерацијама већ у Бијељини се с кољена на кољено преноси прича о Ромеу и Јулији овога краја. Наиме, ријеч је о Јовану Дучићу, који је прво службовање започео у Бијељини, гдје је заволио дјевојку Магдалену Живановић, унуку богатог трговца. Прича се да је он већ у раној младости почео писати родољубиве пјесме, које су биле против аустроугарске власти, због чега је доспио на лош глас. Био је то разлог да Магдалени, дјевојци из добре породице, не дозволе да буде с њим у вези. Иако су се тајно вјерили, од вјенчања није било ништа, јер ју је отац натјерао да се закуне да се никада неће удати за Дучића. Поштујући оца, Магдалена је одржала обећање, а Дучић је отишао из Бијељине и никада се више нису видјели. Семберци тврде да о њиховој љубави свједоче бројна писма, те да је све љубавне пјесме Дучић посветио управо овој Бијељинки. На Магдаленином гробу пише да је она прва муза Јована Дучића.

Манастир Свете Петке

На самом улазу у Бијељину из правца Београда, у насељу Пет језера, налази се манастир Свете Петке. Земљиште за градњу манастира освештано је 2003. године, а изградња је почела годину касније. Манастирски комплекс у пространој и живописно украшеној порти, смјештеној поред прелијепог језера, чине улазни портал са звонаром и сувенирницом, саборни манастирски храм, капелица за паљење свијећа, велики и мали конак, љетни амфитеатар, чесма са статуом Свете Петке, те меморијални центар пострадалим Србима на подручју Сарајева, Илијаша, Вогошће и Рајловца. Манастирски храм посвећен светитељки изграђен је у руско-византијском стилу, са позлаћеним куполама карактеристичним за традиционалну руску архитектуру. Унутрашњост храма осликана је у византијском стилу. Посебно мјесто у храму заузимају тронови са иконама и реликвијама Свете Петке и Преподобне Матроне Московске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.