Злоупотреба медија и забава за широке масе: Како је радио освојио Нијемце прије 100 година

Квалитет преноса био је лош, пуцкетање и шум су били готово гласнији од саме музике. Но пренос су ионако могли да чују само поједини службеници Државне поште. Према уговорима из Версаја, слушање радија било је забрањено обичним грађанима.

Друштво на прекретници

Но продор новог медија у њемачке домове био је незаустављив. Било је то вријеме Вајмарске републике у којем су процвјетали умјетнички покрети, ликовна умјетност се све више окретала апстракцији и новим ликовним изразима, а слично је било и са музиком: џез и додекафонија су полако потискивали класике.

Прва радијска емисија за грађане је емитована 29. октобра 1923. Савезничке силе су у међувремену укинуле забрану слушања радија за приватне особе. Прва емисија је накнадно снимљена на фонографу.

Успон радија је пратила економска пропаст.

Било је то вријеме тешке рецесије и кризе у Њемачкој, посебно у већим градовима.

"Радио је у Њемачкој дочекан као спасоносно чудо у вријеме најдубље духовне и привредне кризе", рекао је тада Ханс Бредов, један од пионира радија у Њемачкој.

Он је, као и остали ентузијасти тог времена, заговарао ширење радија који би требало да помогне при изласку из "ере незнања и предрасуда".

Радио се ширио врло брзо: у децембру 1923. у читавој Њемачкој је било свега 467 слушалаца.

Годину дана касније тај број се попео на милион, а 1932. је званично забиљежено више од четири милиона слушалаца и, према процјенама, најмање још толико оних који су радио слушали непријављени, "на црно".

Те године се дневна сатница емитовања попела с почетног једног на 16 сати дневно.

Забава за широке масе

На почетку се на конзументе радија гледало с висине, називани су "радиотима". Но нови начин преноса информација, директан и динамичан, привлачио је све више грађана жељних забаве и информација. То је вријеме рођења и нових форми попут радио-драме. Као и сваки нови медиј, и радио је изазвао жестоке расправе о негативном утицају на културу и политику.

И многи уметници и интелектуалци били су крајње скептични према "информацији из кутије". Критике, попут оне аустријског композитора Арнолда Шенберга, делују помало елитистички. "Радијским етром влада закон већине. Даноноћно им се сервира просечни садржај без којег наводно више не могу да живе. Ја се овом делиријуму забаве супротстављам захтевом мањине: и нужни садржаји се морају ширити медијем, не само они сувишни."

Но тадашње одговорне на радију, којег од 1925. централнадржавна установа, муче исте бриге као и њихове наследнике на јавним сервисима данас: како задовољити културне потребе уз истовремени комерцијални успех и све то уз што ниже трошкове?

Довољно говори податак да прва емисија из 1923. није садржала ниједан новинарски прилог, али зато јесте рекламе. Иако су омиљене музичке форме на почетку биле популарне оперете, радио је ипак послужио у ширењу других форми попут џеза или тада нове форме забавне музике, популарних шлагера. Но ту су и звездани тренуци високе културе попут директног преноса Вагнерове опере "Тристан и Изолда" која је из Бајројта преношена преко 200 станица широм света.

Злоупотреба медија

Политичари су брзо схватили коју моћ има брзо преношење информација. Националсоцијалисти су одмах након доласка на власт "очистили" радијске редакције од политичких противника и Јевреја. Индустрија је добила налог да масовно и јефтино производи пријемнике који би били доступни сваком домаћинству и преко којег би се до широких маса преносила мешавина пропаганде и забаве.

Тако се поред "Фолксвагена" родио и "Фолксемпфенгер" ("Народни пријемник"). Немачки радио какав данас познајемо изашао је након рата из пепела, крајем четрдесетих када је под контролом савезничких снага у Немачкој основан јавни сервис који ради и данас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.