Земљотрес – пас трагач још увијек бољи спасилац од робота

Још увијек је потпуно нејасно колико се људи налази под рушевинама које су иза себе оставили земљотреси у Турској и Сирији. Службе ангажоване на извлачењу страдалих практично раде 24 сата, упркос томе што су шансе за проналажење преживјелих сваким даном све мање.

Постоји више могућности да се сазна гдје се испод гомиле шута налазе они који су још живи. Директна комуникација је увијек могућа. Добровољци и хуманитарни радници прекидају рад у тренутку када им се учини да су чули неки знак живота – понекад они који су испод рушевина позивају или шаљу звучне сигнале, а понекад чак шаљу поруке породици или пријатељима преко телефона.

То су, међутим, изузеци. Спасиоци обично морају да се ослањају на друге методе у тражењу преживјелих. У оквиру пројекта Европске уније CURSOR (Координирано коришћење минијатурне роботске опреме и напредних сензора за операције потраге и спасавања) у уторак, 7. фебруара, представљени су роботи и дронови који би требало да помогну у спасавању људи из рушевина након земљотреса.

Мали роботи на точковима опремљени су инфрацрвеним и термалним камерама и помоћу малих цијеви усисавају ваздух на урушеној локацији како би испитали присуство угљен-диоксида и протеина људског типа. На тај начин могу да се локализују људи испод рушевина. Помоћу звучника и микрофона тада може да се успостави контакт са жртвама. Истовремено, дронови спасилачким екипама пружају 3Д слике одређене урушене локације.

Током накнадних земљотреса потрага за преживјелима је "веома опасна, јер се све урушава", указује Карстен Бернс, информатичар и шеф Одсјека за роботске системе на Техничком универзитету у Кајзерслаутерн-Ландауу. "То је оно што се жели да се побољша таквим аутономним системима."

Шта све могу спасилачки роботи?

Бернс је стручњак за роботско спасавање након земљотреса – његов тим је 2016. био део сличног пројекта ЕУ као што је CURSOR. И роботи на којима је Бернс радио у оквиру такозваног пројекта ICARUS такође су развијани како би се олакшао рад спасилачким тимовима.

Поред малих возила са гусјеницама опремљених инфрацрвеним сензорима, ту су били и велики роботи слични багеру. Они могу да помјерају тешке крхотине или дијелове зграда, а њима се управља са удаљености од једног километра, тако да они који управљају нису угрожени. Током употребе те врсте уређаја, камера контролном центру преноси све оно што робот "види".

Неки роботи који могу да се употребљавају у урушеним здањима били су опремљени сензорима за гас. Не постоји, наиме, само ризик од урушавања већ је, због оштећења цеви, висок ризик и од експлозије гаса.

Још нису спремни за употребу

Као што је то било у случају робота у пројекту у коме је учествовао Бернс, и нови примерци из пројекта CURSOR само су прототипови који су развијени у оквиру истраживања и тестирани током појединачних презентација.

Ниједна од тих машина не може да помогне у проналажењу људи који се налазе под рушевинама на подручју турско-сиријске области земљотреса. Серијска производња која би омогућила њихово коришћење у стварним катастрофама још увијек је далеко.

Ту се, на примјер, мора разјаснити питање трошкова. Ко би требало да плати производњу таквих скупих машина, као и то ко ће да плати њихов транспорт до подручја која су погођена земљотресом. У истраживачком сектору нико не може да сноси такве трошкове, каже Бернс за Дојче веле, и уједно наглашава да ту индустрија долази у игру. 

Шта је боље: роботи или спасилачки пси?

Зато је дакле јасна предност паса за спасавање: они нису прототипови. Животиње се тренутно користе за проналажење преживјелих испод рушевина у Турској и Сирији. Екипе са спасилачким псима допутовале су на подручје потреса и из Њемачке.

Пси могу да нањуше зној, хормоне, крв, измет или чак људски дах. Кад нањуше некога ко лежи испод рушевина, лају и копају шапама на том мјесту.

Додатна предност је и то што пси не зависе од струје или интернета, а што је спасилачким роботима неопходно за њихов рад и пренос података. Спасиоци могу да донесу воду и храну за псе, док је успостављање интернет-везе понекад значајно теже.

Бернс сматра да технологија робота још увијек није довољно сазрела да надмаши нос доброг пса трагача. "Рекао бих да је пас трагач још увијек бољи", каже Бернс. Наравно, постоје и неке предности робота – код спасилачких паса није могућ пренос камером, а и не могу да се контролишу тако прецизно као мало возило, објашњава стручњак.

Коначну одлуку доноси човјек

Док су радили на пројекту ICARUS, Бернс и његов тим накратко су фантазирали о аутоматизацији одлуке о томе у које зграде треба послати спасилачке тимове. Међутим, од такве идеје одмах су их одвратили активни чланови спасилачких екипа.

"Они су рекли: 'Забога, таква одлука је изузетно тешка чак и за стручњаке'", каже Бернс. "Ту су људи испод рушевина који се радују што неко долази, а стручњаци тачно знају: не можемо да их спасимо", наводи.

Када је ризик од урушавања превелики, спасилачки тим понекад мора да одлучи да људе испод рушевина остави како не би угрозио животе спасилаца. Таква одлука се не може препустити роботу, преноси РТС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.