Улице у Француској пуне младих бескућника

Његова два пријатеља се на то смију.

- То није истина. Зове се Антонио - кажу они.

Хулио Антонио има заразан осмијех и модерну одјећу док одлази на пиће у тренди кафић. Он би једног дана желио да постане бодибилдер или спортски тренер. Још није одлучио шта би волио да буде.

Његова два пријатеља се наслањају на аутомобил покушавајући да се мало огрију на његов мотор.

- Ви сте обични бескућници - каже им Хулио Антонио.

Њих тројица су се упознали на улицама овог града, гдје и сада живе, мада се не чини да су бескућници. Они улажу доста напора да сакрију ту чињеницу. Када се нашао на улици Хулио Антонио је помислио у себи: "Човјече, зар већ". Он је и раније виђао бескућнике.

- И то углавном на телевизији виђам веома прљаве људе који доста пију - каже.

Мислио је да се то може само десити старијим људима или онима који су пропали у животу као на примјер, бизнисменима.

- Живот још није ни почео за нас, а већ се налазимо у овој ситуацији - јада се он.

Сви имају око 20 година.

- Шта сада да радимо - пита се Хулио Антонио.

Нажалост, они нису усамљени примјер. Социјални радници из града Рошефора, смјештеног у регији Есни, описију сличне примјере ове рањиве популације. Они су чисти, уљудни и често невидљиви - безнадежно изгубљени.

- Дјеца некада једноставно заврше на улици - каже један социјални радник из Париза.

Прије неколико дана у центру за бескућнике један од представника "генерације миленијум" питао је да ли на јеловнику има "нутела". У регији Есни телефонске бројеве за хуманитарну помоћ коју нуди организација САМУ окренуло је 1.233 људи у 2013. и велики дио позива је стигао од младих људи између 18 и 25 година. У Паризу млади ових година стоје иза 13 одсто позива, што је двоструко више него 2007. Дуго времена је слика отпуштеног професионалца који је постао бескућник била симбол друштва које пропада. Након њега појавила се слика радника који спавају у својим аутомобилима.

- Али добро погледајте ове младе. Сутра ће њихова лица бити слика нашег времена - каже Ерик Плиез, директор САМУ-а за подручје Париза.

На аутобуској станици у близини Ниона дјечак се дере: "Септембар 11! Лези доље!".

То говори свом псу. Кристофер чека на аутобус да би отишао код своје мајке, као и већину дана викенда.

- Да ли мислиш да ће те примити назад - пита га други дјечак, који такође води пса.

Кристофер је мјесецима чекао на поруку на свом телефону, у којој би писало "Дођи кући. Мама". Аутобус није стигао и он одлучује да иде пјешке. Након 17 километара мајка га чека испред куће смјештене усред поља.

- Касниш, као и твој отац - прекоријева га.

Кристофера није брига. Оца више не виђа. Њих двоје сједе на каучу на којем је спавао пет година, након што му се мајка преудала.

- Морам изаћи, идем да обавим неке ствари - рекао је његов очух прије него што је изашао из куће. - Још живи на твојој грбачи, зар не? Кристофер шапну нешто мајци да би га она помазила по образу. - Буди тих, немој започињати препирку.

Он је током свог формалног образовања радио многе глупости. Али кап у пуној чаши је био проблем са "плејстејшном" којег је посудио од очуха.

- Овај пут је било доста. Узми своје ствари и излази из куће - галамио је тад очух.

У почетку је спавао сакривен у жбуњу неких 500 метара од мајчине куће. Јео је из контејнера продавница брзе хране гдје је некада ишао са својим рођаком. То је било прије шест мјесеци. Док сједе на каучу, мајка га пита да ли је нашао нешто ново, али он ништа не одговара. Прије него што је отишао ставила му је у његов мали руксак спортске чарапе и двије чоколаде, као и ћебе од флиса.

- Обећај ми да нећеш о овоме причати са својом баком. Била би прилично забринута - рекла му је том приликом.

Он се враћа на станицу гдје затиче своје пријатеље и почињу да траже мјесто за преноћиште.

- Да барем још имамо обавезни војни рок. Барем бисмо тако нешто постигли - каже младић под надимком Лас Вегас, који се налази у сличној ситуацији као и Кристофер.

Он са својом дјевојком Стефани спава у напуштеном вагону на жељезничкој станици. Од када су затворили два социјална центра и од када је затворен паркинг у центру града, који се ноћу гријао, они су приморани да спавају у вагону.

- Концепт породице се распао. Дјеца завршавају на улици са великом шансом да не успију у животу - немају веза, немају посла, немају искуства и немају квалификација. Социјална политика је једноставно изневјерила ове младе људе. Као да им је речено да их нико не треба. Потребне су нам велике промјене у политици о младима - каже Жан Лук, један од радника у прихватилишту у близини Валенса.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.