У случају нуклеарног рата не би дошло до нестанка човјечанства

Раније процјене разматрале су углавном само директне ефекте нуклеарне експлозије и зрачења те недиректне ефекте економских, друштвених и политичких поремећаја.

У извјештају из 1979. за амерички Сенат, Канцеларија за технолошку процјену направила је анализу могућих жртава нуклеарног рата између САД и Совјетског Савеза.

Према њој,у САД би умрло од 35 до 77 одсто тадашњег становништва /од 70 до 160 милиона мртвих/, а у Совјетском Савезу од 20 до 40 одсто становништва.

Овај извјештај направљен је у вријеме "хладног рата", када је нуклеарног оружја у свијету било много више него данас.

Бројни научници сматрају да би глобални термонуклеарни рат са хладноратовским залихама оружја могао довести до изумирања људи.

Такве процјене добиле су додатну подршку 1983. када је у калкулације први пут укључен концепт нуклеарне зиме која би настала због дима и прашине које би у вишим дијеловима атмосфере блокирале Сунце.

Међутим, новији модели показују да је потпуно изумирање људи врло мало вјероватно и сугершуу да би дијелови свијета остали насељиви чак и након глобалног нуклеарног рата.

У анкети стручњака на Конференцији о глобалним ризицима од катастрофе у Оксфорду 2008. процијењено је да је вјероватноћа потпуног изумирања људи од експлозија нуклеарног оружја у овом вијеку само један одсто, а да је вјероватноћа да умре милијарда људи око десет одсто.

Новије студије раде се на много моћнијим компјутерима са много бољим моделима и са много бољим разумијевањем разних посљедица нуклеарних експлозија.

Студије показују да би глобално захлађење узроковало слабљење глобалног хидролошког циклуса и смањило глобалне падавине за чак 45 одсто.

Аутори студије нису детаљно улазили у анализу посљедица које би "нуклеарна зима" имала за пољопривреду, али се претпоставља да би производња хране била заустављена на годину дана те да би већина људи на планети бити гладна.

Једна од озбиљних посљедица нуклеарних експлозија су нуклеарне падавине - заостала радиоактивна прашина и пепео који поступно падају након што су у експлозијама избачени у горњу атмосферу.

Оне настају ако се експлозија догодила довољно високо у атмосфери и обично су ограничене на околину од неколико стотина километара од мјеста експлозије.

Додир са радиоактивним материјалима може довести до тровања зрачењем, вањским излагањем или конзумирањем контаминиране хране и воде.

У акутним дозама, током кратког времена, зрачење ће довести до "продромалног синдрома", одумирања коштане сржи и централног нервног система и гастроинтестиналне смрти.

Током дужег периода, чак и ниже дозе зрачења могу узроковати генетска оштећења и рак.

Осим нуклеарне зиме и нуклеарних падавина, нуклеарне експлозије могле би узроковати осиромашење заштитног слоја озона и електромагнетске пулсеве.

Научници упозоравају да нуклеарни ратови, чак и ако су регионални и релативно мали, могу узроковати тешке посљедице, међу осталим и поремећаје у глобалној клими који би могли потрајати деценију или више.

У случају регионалног нуклеарног сукоба у којем би двије супротстављене нације у суптропском појасу свака употријебиле по 50 комада нуклеарних оружја величине онога које је кориштено у Хирошими /око 15 килотона свако/ у главним насељеним средиштима, било би ослобођено, чак пет милиона тона чађи.

То би могло узроковати хлађење од неколико степени на великим подручјима Сјеверне Америке и Евроазије, укључујући већину регија у којима се узгајају житарице.

Захлађење би трајало годинама, а према истраживању могло би бити "катастрофално".

Студија из 2020, објављена у ПНАС-у, показала је да би чак и мањи, регионални нуклеарни рат, узроковао пад производње житарица у десетак земаља и глад милијарде људи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.