Три генерације у двособном стану

Често и по десет особа живи у маленим становима родитеља, неријетко тако маленим да више нема мјеста нити за врата.

- У неко давно доба су људи добили од државе стан у којем смију живјети, али онда су се вјенчали и добили дјецу. Онда су се и дјеца поженила и поудавала и сама добила своју дјецу и сад сви живе у истом кућанству - објашњава Кубанац Хорхе стање у својој земљи.

Све до 2011. приватне особе на Куби уопште нису могле ни купити ни изнајмити кућу или стан.

- Све то потиче од совјетског социјалистичког модела - објашњава Михаел Зеуске, стручњак за латиноамеричку историју.

У револуцији под Фиделом Кастром још 1960. спроведена је такозвана Реформа Урбана, реформа градова. У томе је Кастро јасно показао да "израбљивањем радничке класе" сматра и то да им се изнајмљују станови и да онда морају плаћати станарину. Кастро је национализовао све зграде и станове је препустио становницима, уз минималну накнаду.

Међутим, постојао је проблем јер становницима није било дозвољено да располажу становима у којима су живјели. Прије свега је била забрањена куповина или продаја станова јер то је било противно идеји равноправности свих грађана у радничком рају. Дозвољено је било само наслиједити стан или га замијенити - за стан сличне величине и вриједности.

- То је проузроковало друштвену подјелу. С једне стране су ту старци који су још за вријеме Реформа Урбана добили стан и који још и данас доминирају читавом породицом. Са друге стране, ту су млади који живе у паклу - објашњава професор Зеуске.

У таквим накрцаним становима једва да има и минималног простора за приватност, а онда је ту и контрола "прве генерације" над свим својим потомцима.

Јер ко има стан, тај има и моћ. Већ и то је разлог многих случајева алкохолизма, а мало која брачна веза издржи такав притисак тако да је и број развода изузетно висок.

На крају, објашњава стручњак за Латинску Америку, када виде да им се сан о сопствена четири зида никад неће испунити, младим Кубанцима остаје само један излаз - да побјегну из Кубе.

Од прошле године, сасвим теоретски, сваки Кубанац или Кубанка може купити свој стан. Кажемо "теоретски", додаје Зеуске, јер је готово немогуће сакупити довољно новаца. Просјечна плата је, прерачунато, око 15 евра мјесечно, а за стан или кућу треба платити од 4.000 до 15.000 евра. Осим тога, долази и трошак уређења стана, јер су у правилу сви станови у рушевном стању. За Кубанце који живе само од свог рада у државној творници, то је недостижно богатство.

Наравно, и у Куби су се градили социјални станови, а граде се и данас. Међутим, познавалац Кубе ту не очекује чудо.

- Не знам колико то може ријешити проблем који је толико нарастао. И уопште, на Куби (као и у многим социјалистичким земљама) градња станова се увијек бескрајно одуговлачила, јер не само да нико на градилишту није баш превише радио, него се масовно краде грађевински материјал."

За Кубанце који живе само од свог рада у државној творници или канцеларији, то је недостижно богатство.

Кубанац Хорхе признаје како су и његови сународници дијелом сами криви за невољу.

- Има Кубанаца који имају родбину у иностранству и којима је могуће послати четири, пет или чак 20.000 евра како би купили стан. Али многи још чекају да им држава додијели стан јер је прије то било бесплатно. А мора се платити и струја, вода, плин... - прича Хорхе.

Он додаје да је имао среће - његов отац је одселио у иностранство да би тамо био љекар, тако да је он добио свој стан, иако са "само" 45 година. Многи други одрасли Кубанци могу само сањати о сопственом стану.

Живот на Куби

Куба је сиромашна земља, гдје становништво тешко живи. Просјечан животни стандард Кубанаца је испод  границе сиромаштва за српски појам. Највише зараде има од туризма, мада Кубанци тврде да се од тога може само скромно живјети, а да добро живе само високи чланови партија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.