Тамо гдје је царство биједе и луксуза

Неке ствари, драматични контрасти земље од 1,2 милијарде становника, остале су неизмијењене. Нигдје се то више не види него у овом људском мравињаку од 20 милиона људи.

У граду за који тврде да по квадратном километру има више милијардера него на Менхетну, богатство је разметљиво, бахато, сурово и надмено. Сиромаштво је кужно, болно, прљаво, трагично.

Бадрија Прасада (51) сједи на асури на тротоару испред болнице Тата. Поред, са крвавом газом коју открива сари, лежи његова супруга Гита Баи, 44. Дошли су из једног околног села прије четири мјесеца када је она оперисана од рака у стомаку. Третман у болници је бесплатан, али не могу да обезбједе смјештај.

“Доктор нам је рекао да морамо редовно на контролу, а како немам пара да често путујемо за Мумбај, ријешили смо да овде останемо. Схватили смо да је мало мјеста за сиромашне. Има једно које даје склониште и храну за 10 рупија (1,5 долар) дневно, али увијек је пуно и морамо дуго да стојимо у реду. Овај плочник плаћам три рупије на дан”, каже Бадри.

На пола сата вожње одатле је Анталија хаус, резиденција Мукеша Амбанија, једног од најбогатијих Индуса. Он, супруга, двоје дјеце и његова мајка живе у згради од – 27 спратова. Простор попуњава и 600 слуга и слушкиња, али ту не станују. Паркови, водопади, базени, биоскопска сала. Један спрат је зоолошки врт.

Док ужурбани гуруи финансија и махараџе ИТ индустрије чекају отварање берзе у Токију и прву Кристијеву аукцију умјетнина, доњи средњи сталеж рано ујутру излази у паркове на заједничку јога терапију – смијехом. Првима се живот осмијехнуо, али на лицу им се види брига о профиту, акцијама и увећавању богатства. Другима материјални живот није поклонио срећу, па љековити смијех налазе у вјежбама духовности.

Познат под именом Бомбај до 1995, када су га хинду националисти преименовали у Мумбај, овај град је гигантски симбол контраста. Захваљујући локалном закону о земљишној реформи, преплићу се животи најсиромашнијих и најбогатијих.

Одмах уз не претерано луксузне зграде са погледом на Индијски океан, у којима квадрат кошта 20.000–40.000 долара, у склепаним уџерицама и псима луталицама обитавају породице баштована, кувара, шофера, собарица, “аја” – жена чији је посао да бдију да се дјеца богатих ноћу не откривају.

Могули бизниса пролазе колима поред јежева постављених по улицама због тероризма. Фенси барови су одмах уз чаџавер чајџинице, жене замотане у сарије купују поред девојчица са колеџа обучених по последњој западној моди.

За богате, највећи град Индије је мјесто снова, космополитско финансијско средиште земље чији су симболи пословни небодери што бљеште послије монсунске кише, луксузни хотел “Таџ Махал” из 1903, Боливуд – поносни одговор Холивуду, радње, ресторани и барови као пренијети из монденских квартова европских престоница.

Већина највећих индијских пословних фирми, као и мултинационалних компанија попут “АТ&Т”, “Џенерал моторса” или “Шела” има представништва у Мумбају. Са двије највеће берзе, град је финансијски центар Индије: национална банка, Мерил Линч, Голдман Сакс, ЈП Морган, Барклејс, Дојче банка.

Такав Мумбај постао је магнет Индусима који траже бољи живот, 100–300 породица улази сваког дана углавном из државе Махараштра, али град се најчешће претвара у масовну гробницу снова оних који заврше у изузетном сиромаштву, проституцији или организованом криминалу.

Империјални торњеви су највише зграде у Индији чије ракетне форме урањају у магличасто небо. Али, треба погледати торњеве из Фокланд Роуда, дијагоналне улице која се завршава тик пред кулама.

Фокланд Роуд је синоним за проституцију, познат као кавез у коме је смјештена женска роба. Овдје услуге нуде и за један долар. На другом крају, у Империјалним торњевима, пентахаус кошта 20 милиона долара.

Како уклопити 700 милиона сиромашних Индије, аскетизам хинду мистика и муслиманских суфија са раскалашним клубовима Мумбаја у којима су послије осам година забране поново провокативно заиграле плесачице, а троше се само најскупљи шампањац “кристал” и вотка “балуга”?

Колико је тешко разумјети земљу са више од 800 милиона претплатника мобилне телефоније и 600 милиона оних који немају тоалет у кући. У којој се сваког јутра са улица овог града покупи на десетине умрлих.

Како докучити бруталности кастинског система који се упркос званичној забрани жилаво држи: једна жена из најниже касте хариџана недавно је настрадала зато што је сијенком додирнула сјенку жене из највише, не обавезно најбогатије, касте брамана. Како помирити холивудски каприциозне диве Боливуда и пословне бизнис жене у “Диоровом” костимима и неписмену женску сиротињу (35 одсто) – од којих је на сваких 20 минута једна силована.

Индија је земља са космичким амбицијама, али живи у складу са “ђотишом”, традиционалним хинду системом астрономије и астрологије. Због противљења Хиндуса, држава Махараштра једва је забранила црну магију. Активиста који се за то залагао ових дана је убијен.

Гдје год се окренете готово нереалне разлике. Матаб Кан (39) од 1991. пере веш у Доби Гарту, вјероватно највећој вешерници на свијету: кроз 800 базена дневно прође најмање 1.000 комада одјеће која стиже из радњи по граду. Ослања се на Алакшми, хинду богињу сиротиње.

“Радим седам дана недјељно, ујутру од четири до поноћи. Овдје спавам”, показује на малу нишу у оближњем зиду. “Може да се заради и 4.000 рупија. Довољно за мене, жену и три сина.”

У шопинг-молу “Атрија” продају се “ролс-ројси” и “Дукатијеви” мотори, глобални брендови свих врста. Одмах иза, гипсани зид излијепљен огласима луксузних производа прикрива гомилу смрдљивог ђубрета које надлећу ројеви мува. У имућном насељу Варден роуд бљеште златаре и излози са ђелато сладоледом. У расхлађеним продавницама цијене су фиксне, а кредитне картице се прихватају.

Девет километара ка сјеверу, у Дарави, можда највећем свјетском сламу са 600.000 људи збијених испод заштитне плаве пластике, тешко је наћи неког ко успије да заради више од 100 долара мјесечно. Ту се у “кирана” радњама, малим упљуваним бакалницама, уз цијенкање купује јевтина роба, у кешу.

Сиротињски сламови пријете да промјене пејзаж и затамне сјај намењен пробраној елити. Свјетска банка предвиђа да ће 2025. чак 22,5 милиона људи таворити по кужним насељима по којима данас живи половина становништва толико згуснуто да у неким дијеловима и 50.000 људи живи на једном квадратном километру.

Живјети овде није само преживљавање, већ и саобраћај епских димензија и заглушујуће буке: охоли аутобуси и камиони, оронули индијски “амби” и стари “Фијатови” таксији, попут црних буба из хорор филмова агресивне моторне рикше на три точка, фанатични мотоциклисти, суицидни бициклисти…

Како “Махараџа експрес”, луксузни воз у коме дан вожње кошта најмање 800 долара, помирити са композицијама које по крововима носе гроздове људи? “Бентлије” и “мерцедесе” са рикшама на људски погон?

Мумбај живи у тој чудној симбиози пребогатих и бескрајне сиротиње. Узбудљиво, хаотично, нападно, заглушујуће, а ипак у неком складу најкосмополитскијег мјеста на Потконтиненту. И, тврде, најпрљавијег мегаполиса свијета.

Мумбај није град. Он је стање духа.

Бошко Јакшић

Политика

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.