Свјетско сиромаштво поставља морална питања која многи не желе да виде

Члан 25 Универзалне декларације о људским правима, између осталог, каже да „свако има право на животни стандард који обезбјеђује здравље и благостање, његово и његове породице, укључујући храну, одјећу, стан и љекарску његу”. Свега неколико редова касније, у члану 27, каже се да „свако има право на друштвени и међународни поредак у којем права и слободе објављени у овој Декларацији могу бити потпуно остварени”.

Универзална декларација представља основ правне заштите најважнијих моралних права свих људи. Већина држава се барем номинално обавезује да поштује и спроводи њене одлуке. Реалност је, нажалост, другачија. Док сте прочитали први пасус овог текста, члан 25 је нарушен пар пута. За то је вријеме неколико људи, вјероватно дјеце, умрло је од посљедица апсолутног сиромаштва: глади, жеђи или недостатка елементарних лијекова (податак да у просјеку сваке три и по секунде једно дијете умре од посљедица сиромаштва потврђује UNICEF, Свјетска здравствена организација, те многи независни истраживачи).

Највећи злочин против човјечности

Ова трагедија повлачи низ етичких питања. Ко сноси моралну одговорност за сиромаштво у свијету? Јесу ли сиромаштвом најугроженији појединци ковачи своје несреће или им судбину кроји неко други? Утицајни њемачки филозоф и социолог и професор на унивезитету Јел, Томас Поги, најпознатији је бранилац контроверзне идеје да су глобални економско-политички поредак, институције које га сачињавају али и грађани земаља Запада који га подржавају, главни кривци за свјетско сиромаштво (Поги је аутор бројних наслова, углавном писаних за стручну публику. Свакако најпознатија и најпријемчивија његова књига је Свјетско сиромаштво и људска права; у оригиналу: World Poverty and Human Rights, друго издање, Cambridge: Polity Press, 2008). Уколико је Поги у праву, не само да се члан 27 Универзалне декларације свакодневно крши у смислу да постојећи међународни поредак не омогућава остварење гарантованих права и слобода већ је управо тај поредак кључни фактор спречавања минималног остварења права и слобода великог дијела човјечанства. Глобални поредак није поредак права, већ поредак смрти. Јесу ли сиромаштвом најугроженији појединци ковачи своје несреће или им судбину кроји неко други?

Поги је врло експлицитан у вези са тим питању. „Моја главна тврдња је”, пише он, „да, обликовањем и примјеном друштвених услова који предвидиво узрокују голему патњу свјетског сиромаштва, наносимо штету сиромашнима у свијету – илити, описнијим рјечником, да смо активни учесници у највећем, премда не и најтежем, злочину против човјечности икада извршеном. Адолф Хитлер и Јосиф Стаљин су били далеко злобнији од наших политичких лидера, али када је у питању убијање и наношење штете људима, никада се нису примакли ни близу тога да узрокују 18 милиона смртних случајева годишње.” И заиста, број смртних случајева изазваних посљедицама сиромаштва у посљедње 22 године је 400 милиона, што је отприлике два пута више него укупни број жртава свих ратова и осталих облика насиља под покровитељством разних држава у XX вијеку (нпр., Први свјетски рат – 37 милиона; Други свјетски рат – 60 милиона, совјетски гулази – 20 милиона, Велики скок напријед Мао Зедонга – 30 милиона).

Како би разумјели Погееве разлоге за наведене ставове, корисно је направити разлику између позитивних и негативних моралних дужности. Позитивне дужности су дужности да нешто урадимо, рецимо, да помогнемо некоме у невољи, док негативне дужности од нас захтијевају да нешто не урадимо, рецимо, да не наносимо штету и патњу другима, да им не одмажемо, итд. Негативне дужности су, скоро по правилу, важније од позитивних. Много је важније да не убијете бескућника који од вас проси новац него да му дате новац. Дужност да му дате новац можда постоји, можда не, у зависности од разних чинилаца. Међутим, ако бескућник не преставља никакву пријетњу по ваш живот, дужност да га не убијете сигурно постоји.

Корпорацијска правда

У претходном тексту говорио сам о аргументу Петера Сингера, који брани тезу да сви ми који уживамо благодети савременог доба имамо (позитивну) дужност да помогнемо онима који се свакодневно боре с пошастима апсолутног сиромаштва, без обзира на то да ли смо одговорни за такво стање ствари. Поги се слаже са Сингером да позитивна дужност постоји али тврди да је много битније да пронађемо одговорне за свјетско сиромаштво. Ако се испостави да смо и ми дијелом узрочници свјетског сиромаштва, онда чинимо веће зло него што смо свјесни и имамо прије свега негативну дужност да то зло благовремено спријечимо.

Поги разликује два типа односа између узрочника свјетског сиромаштва и оних који трпе његове посљедице: интеракцијски и институционални. Под интеракцијским односима, Поги подразумијева све оне поступке појединаца и колективних субјеката који имају негативни ефекат по животе других. Под термином „институционални односи”, Поги подводи штету нанијету дјеловањем националних и међународних институција и економско-политичког поретка. У пракси су ови односи ријетко присутни независно једни од других. Ипак, важно их је разликовати у теоријском смислу да би увидјели начине на који неко може узроковати штету другоме. 

Интеракцијски узрочници сиромаштва најчешће нису непосредни. Случајеви у којима неки појединац или компанија једним чином онемогући приступ материјалним ресурсима одређеној популацији су рјеђи управо зато што је морална и кривична одговорност у њима очита. Учесталији премда мање уочљив вид интеракцијске штете настаје низом неповезаних колективних поступака. Узети сами по себи, ови поступци су бенигни али када се понове више пута или када их понови критичан број људи могу имати ужасне посљедице. Примјерице, нека компанија може незнатно загађивати животну средину дуги низ година и тако, послије одређеног времена, уништити изворе пијаће воде. Слично функционишу наши поступци на тржишту. Укуси и жеље купаца дефинишу потражњу и дијелом обликују понуду, те самим тим, посредно одређују квалитет и квантитет робе која се производи али и услове рада под којима се производи.

Ево једног свјежег примјера. Прије непуних мјесец дана у главном граду Бангладеша се током радног времена срушила осмоспратна оронула фабрика за производњу гардеробе многих познатих брендова. Погинуло је 1.127 радника. Под притиском јавности, неке мултинационалне компаније су признале одговорност за несрећу, обавезујући се на финансирање безбједнијих услова рада у овој земљи. Но, морамо схватити да ни руке нас потрошача нису чисте. Запитајте се да ли би ове и сличне компаније наставиле да експлоатишу раднике из земаља Трећег свијета ако би наши избори били пажљивији и ако би се, при куповини, запитали не само како нам нека кошуља стоји већ колико је људи морало да умре да би се она нашла у нашим рукама?

Интеракцијски узрочници нису занемарљиви иако су, Поги наглашава, од другоразредног значаја у поређењу са институционалним чиниоцима. Када су фабрике брендова Нике и Рибок у Пакистану и Непалу затворене јер је откривено да у њима, у ропским условима, раде дјеца, већина ове дјеце је завршила на улици окренувши се проституцији као једином виду зараде. Проблем дакле није само у експлоаторским корпорацијама и несавјесним потрошачима, већ прије свега у систему који допушта и подстиче такве односе моћи.

Ћутање је саучесништво

Неки економисти оптужују Погиа да не узима у обзир локалне узроке сиромаштва. Становници многих земаља подсахарске Африке и јужне Азије живе у апсолутном сиромаштву јер су им владе тиранске, политичке елите састављене од корумпираних политичара и војних званичника а здравствена и образовна инфраструктура непостојеће. Поги одговара да је ова оптужба неутемељна јер он не негира локалне узроке сиромаштва већ само указује да се одговорност за рад влада сиромашних земаља неријетко може пратити до неког међународног извора. Некада је тај извор очит, као, рецимо, када је 1999. међународна дипломатија, под покровитељством УН, за потпредсједника Сијера Леонеа поставила ратног злочинца Фодаyа Санкоха (познатог по томе што је наређивао својим трупама да кидају шаке цивилима како би их казнили да више никада не гласају на изборима).

У већини случајева, међутим, извор је неко прећутно наднационално правило које озакоњује лошу политику на локалном нивоу. Примјера ради, мало људи је уопште свјесно да у међународном праву не постоји одредба којом се нелигитимним владама забрањује распродаја националних ресурса. Тренутни систем дозвољава било којој политичкој групацији која освоји власт – без обзира на то како је дошла на власт, како влада и да ли ужива легитимност грађана – да зајми новац у име народа те државе и да распродаје природне ресурсе како јој драго.

Други примјер је регулација пословања фармацеутске индустрије. Све чланице Свјетске трговинске организације потписале су ткз. ТРИПС споразум, којим се обавезују на поштовање сулудих права интелектуалне својине. Овим споразумом се проналазачима нових лијекова гарантује монопол на 20 година, што доводи до тога да цијена лијекова буде далеко изнад куповне моћи оних којима су најпотребнији.

Коначно, правила међународне трговине су дволична и направљена да штите интересе богатих. С једне стране, Свјетска банка и Међународни монетарни фонд (ММФ) захтијевају од земаља у развоју да што брже отворе тржишта, изврше приватизацију привреде и уклоне државне субвенције (ткз. „шок терапија”) док с друге стране богате државе уводе низ протекционистичких мјера – посебно у области пољопривредне производње – у циљу заштите својих тржишта од увоза из других земаља. По таквим правилима игре, сиромашне државе су осуђене на пораз.  Аутори ових и сличних дискриминаторских правила, по Погиовом суду, су корпорације, банке, индустријски гиганти, богати појединци и остали моћници који лобирају за сопствене интересе и, у спрези са политичарима утицајних земаља, доносе одлуке ван очију јавности. Њихова одговорност за свјетско сиромаштво је несумњиво највећа. Ипак, не можемо очекивати од моћника да промијене политику и прережу грану на којој сједе. Да имају имало моралне пристојности не би радили то што раде. Стога стварна одгорност лежи на грађанину који такву политику подржава сваког пута када је гласа на изборима, када апстинира и када одбија да се политички ангажује на било који други начин. Поги је оформио неколико утицајних невладиних организација и пројеката (од којих је најпознатији „Health Impact Fund”) који на разне начине помажу најугроженијима. Неко с мање средстава ће пренијети идеју својим пријатељима и тражити од њих да учине исто. Сходно могућностима, на нама је да се боримо против поретка који сије смрт. Ћутање пред злочином је саучесништво у злочину.

(Аутор је докторант филозофије на Централноевропском универзитету у Будимпешти)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.