Радиоактивни човjек из Јапана

Агенције
Радиоактивни човjек из Јапана

Прошле су две године од како је велики земљотрес опустошио Јапан и изазвао једну од најозбиљнијих нуклеарних несрећа у свjетској историји, када је дошло до цурења радијације у нуклеарки Фукушима Даичи. Околни градови су евакуисани у журби остављајући празне домове, неме улице и напуштене животиње. Међутим, један човjек ријешио је да не напусти свој дом.

Наото Матсумура одбио је да се евакуише из града Томиока удаљеног шест километара од нуклеарне електране. Многи тврде да је овај фармер један од најтврдоглавијих људи у Јапану, ако не и на цијелом свијету.

„Рођен сам и одрастао у овом граду. Када будем умирао, то ће бити у Томиоки".

Наотово лице је поцрнило од сунца и наборано од осмијеха, ово дефинитивно не изгледа као лице човјека који је ријешио да пркоси одлуци власти тако што је одлучио да живи у подручју које је забрањено за људе.

Зато што је био бомбардован количином радијације 17 пута већом од оне дозвољене за нормалну особу, зато што је јео радијацијом контаминирано месо, поврће и рибу, научници су жељели да изведу неке тестове на њему.

„Након прегледа су ми рекли да сам прави „шампион", то је значило да је имао највиши ниво радијације забиљежен у Јапану. „Такође су ми рекли да се нећу разбољети још једно 30-40 година. До тада ћу сигурно бити мртав, тако да нисам много марио".

Наоту је поручено да више не једне локално узгајану храну тако да он сада пије воду са извора која је тестирана на радијацију и једе искључиво храну која му се шаље у пакетима. Поред тога, Наотуов свакодневни живот као да није погођен невидљивим и штетним честицама и таласима који су свуда око њега.

„Навикао сам се на радијацију. С обзиром да не могу да је видим, све је у реду. И други људи који повремено дођу врло брзо престану да обраћају пажњу на то. Међутим, беспотребно је рећи да игла на Гајгеровом бројачу не мирује, зато га ја не носим са собом".

Доза радијацје по сату у Наотовој кући износи 2 микро сиверта док ван ње може достићи чак 7 микро сиверта. Када доктор Хиројукија Коиду са Кјото института упитан колико су ове бројке лоше по Наота он је рекао: „Јапански закон каже да свака локација на којој је по сату измерено 0.6 микро сиверта мора да буде означена као радиоактвина зона и затворена за људе. Када сте унутар те зоне не смијете да пијете воду и не би требало ништа да једете. Потпуно ми је незамисливо да нормална особа може да живи тамо".

Наравно, Наото није нормална особа. На самом почетку напустио је свој родни град са родитељима али се убрзо вратио у свој дом. Разлог за то није била сентиментална љубав или тврдоглавост средовечног човјека који одбија да се мења. Разлог је био доста простији: није могао да напусти животиње на породичној фарми.

„У почетку сам био уплашен зато што сам знао да је радијација била свуда. Слиједећа мисао која ми је прошла кроз главу била је да ћу, уколико се будем задржао предуго, добити рак или леукемију. Али што сам више времена проводио са животињама, почињао сам да увиђам да смо сви и даље здрави и да ће све бити у реду".

Матсумура се сада брине о кравама, свињама, мачкама, псима па чак и нојевима који су сада без власника, а то се десило сасвим случајно.

„Наше псе нико није хранио неколико дана. Када сам их први пут нахранио, комшијски пси су почели да луде. Отишао сам до њих и видио да су и даље завезани. Сви који су напустили град вјеровали су да ће се вратити за пар недеља. Од тог дана сам почео да храним све псе и мачке у градићу".

Многе животиње поново су постале дивље и сада се крију у шуми. Стока је и даље питома и живи унутар ограда на пиринчаним пољима које је Наото саградио. Иако су многе краве само кост и кожа, оне су и даље срећније од оних које су умрле од глади у оближњој штали, а у цијелом граду је умрло више од 1.000 крава.

Глад није једини узрок смрти животиња – влада је такође одговорна. Приликом евакуације званичници су еутаназирали многе животиње пошто једноставно није било другог избора.

Ово је видно узнемирило Наотоа.

„Уколико је требало да их искористимо за месо, не бих имао никакав проблем са њиховом смрћу. Тако живот функционише. Једноставно је. Али зашто је било потребно убити их све и онда покопати. Животиње и људи су јако слични. Питам се да ли би и људе исто тако тихо и неприметно убијали. Што се мене тиче, ја би их се одлучио на то да их посматрам – и ако је са њима све у реду, онда можда не би било разлога за бригу. Међутим, уколико би се видјеле посљедице, људима би требало да буде забрањено да се враћају својим домовима".

У спемтембру 2012. године градоначелник Катсуја Енду објавио је да је немогућ повратак свих становника у наредних 5 година због времена које је потребно за деконтаминацију цијелог града. Скоро свих 15.000 особа из града и даље живи у склоништима – сем Наотоа и његових животиња. Они не планирају да се селе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана