Поправљачи душа из Диселдорфа

Јеан Мамадоу Мполондо је велики човјек широких рамена и снажних руку. Ипак, тај утисак снаге вара јер је тај 49-годишњак сломљен човјек. Његове очи су мртве и тешко му пада да друге људе погледа у лице - из срама. Говори течно три језика, али дуго времена није хтио ништа говорити о ономе што му се догодило.

Јеан Мамадоу Мполондо је био полицијски инспектор у својој отаџбини, Конгу. Штавише, био је тренер националне боксерске репрезентације и био је сретан у браку са женом и четворо дјеце. Међутим, то се промијенило преко ноћи.

Једног дана су га напали на улици и недуго послије се нашао у затворској ћелији. Све до данас не зна зашто је оптужен. У заточеништву је доживио најгоре што је могао замислити:

- Ноћу су ме други затвореници учинили женом - признаје. Још увијек не може изрећи ријеч 'силовање'. Велики, снажан човјек који се научио бринути за ред и помагати другима у затвору није могао помоћи нити сам себи.

Некако му је успјело да побјегне. То је било прије три године и од тада није видио своју породицу. Случајно је доспио у Њемачку. Тамо је осјетио колико је сам и колико пати због онога што му се догодило. Судбина га је довела у Психосоцијални центар у Диселдорфу.

И то је, сматра он, била његова велика срећа: "Увијек се нађе кућа у којој се чини добро!" Приповиједа како је тамо примљен без предрасуда, иако није знао њемачки. Таква отвореност му је дала повјерење да исприча све што га мучи. Данас, каже, може чак и са женама разговарати о својим проблемима, преноси Дојче веле.

Анете Виндгасе се срамежљиво смијеши кад слуша такве ријечи хвале за институцију коју води.

- Људи који овдје долазе нису само странци у новој околини, него се не знају снаћи ни у емоционалном хаосу који влада у њима. Враћају им се слике проживљеног ужаса, мучи их сјећање на трауматске доживљаје, тешко могу спавати, живе у сталном страху и имају проблема с концентрацијом - објашњава директор социјалног центра.

Први задатак терапеута центра смјештеног у старом језгру Диселдорфа је да избјеглице увјери да су све то нормалне реакције на догађаје који нису били нормални и да се не морају бојати да ће полудјети од свега што им се догодило.

То значи посветити много времена избјеглицама како би се изградило међусобно повјерење: "Дајемо им до знања како су добродошли, али им дајемо и сигурност јер познајемо методе за које знамо како и из наизглед безизлазних ситуација воде према добром."

Већина од осам терапеута у центру су и сами страног поријекла. Сналазе се на дванаест језика, али ако им и дође неко кога не могу разумјети помажу им преводиоци.

Терапеути препоручују пацијентима методе и вјежбе да би лакше изашли на крај са симптомима њихових траума, на примјер како изаћи на крај са својеврсним "психолошким окидачима", тренуцима које их враћају у оно што су преживјели и претрпјели.

Једна од вјежби јесте свјесно остати "овдје и сада", у безбједној Њемачкој и далеко од онога што се догодило. Виндгасе трауму упоређује с раном на тијелу: рана ће можда зацијелити, али ожиљак ће остати. Он ће можда понекад бољети, али се с њиме може живјети. Циљ терапије јесте да и те трауматске доживљаје смјестити на споредно мјесто у прошлости пацијента, умјесто да их оне читавог живота муче као средишње мјесто њихове биографије.

Зато, како каже водитељка центра, треба тражити нове изворе снаге како се "не би стално гледало у своју душу и на оно што је у њој поломљено."

Ипак, Јеан Мамадоу Мполондо тврди да му је терапија у том центру "спасила живот".

Хоће ли опет видјети своју жену и дјецу? То не зна, али зна у сваком случају, да се у Конго више никад неће вратити.

- Кад бих овдје имао за то могућности, радо бих малишане учио да боксују - каже и додаје да та нада на тренутак у његове очи враћа живот.

Листе чекања

Такав центар какав дјелује у Диселдорфу зависи о донацијама, како државе и општине, али и из Уједињених нација и Европске уније. Нажалост, листе чекања избјеглица из земаља као што су Чеченија, Авганистан и Конго су дугачке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.