Ово је прича о селу у којем сви имају деменцију: Мјештани не плаћају чак ни намирнице (ВИДЕО)

Продавница на главном тргу продаје просте намирнице као што су свима потребни багет, али не прима новац, тако да нико не мора да запамти да понесе новчаник.

Франсис, мјештанин овог села, одлучан је да живи најбоље што може упркос томе што има Алцхајмерову болест.

Франсис, који је бивши фармер, одлази по дневне новине у продавницу гдје га је срела новинарка Би-Би-Си Софи Хачинсон и предложила му да оду на кафу у сусједни локал, ресторан који служи као социјално срце села.

На питање како му је било кад му је доктор саопштио да има Алцхајмерову болест, Френсис клима главом, вративши се у то вријеме, и, послије кратке паузе, каже: "Веома тешко".

Његов отац је такође имао Алцхајмерову болест, али Франсис није уплашен.

"Не плашим се смрти, зато што ће се то свакако десити једног дана. У међувремену, живјећу живот упркос болести.  Овдје сам да живим, иако није исто.  Ако се предате, то је крај. И зато настављате, најбоље што можете", прича он.

Осим продавницу и ресторан, сељани се подстичу да посјећују позориште и да се укључе у активности.

Филип и Вивијен кажу да настављају да живе онолико нормалан живот колико могу послије дијагнозе да обоје имају деменцију.

"Одлазимо у шетње. Ми шетамо", каже Филип, загледан у даљину.

А на питање новинарке да ли су срећни, он одмах окреће главу и са радосним осмијехом каже: "Јесмо, истински".

Потом, завршивши са кафом и ушушкани у топлу одјећу, њих двоје се враћају у парк.

Вријеме пролази другачије овдје, каже водич, који је провео новинарку кроз село.

Нема заказаних термина за прегледе, куповину и чишћење - само лагани ритам који мами и наводи сељане, да би им пружио што више слободе.

Село се пажљиво надгледа, а професорка Хелена Амијева каже да рани резултати говоре да то заправо утиче на ток болести.

Амијева додаје да се породице осјећају мање кривима знајући да њихови рођаци живе у селу.

"Оно што смо виђали кад људи уђу у установу је убрзани когнитивни пад - то се не види у овој институцији. Видимо неку врсту веома глатке еволуције. Имамо разлога да вјерујемо да ове врсте институција могу да утичу на путању клиничких исхода", каже она.

Примијетили су и "драстично смањење" осјећања кривице и нервозе код породица.

Показујући на мајку Морисет (89), док сједи у њеној спаваћој соби, Доминик каже: "Имам мој мир, зато што знам да она има свој мир и да је безбједна."

Испуњена породичним фотографијама, сликама и породичном намјештајем, просторија има велики прозор који гледа на врт.

Без зацртаних термина посјете, људи долазе и одлазе кад год пожеле.

А Доминик каже да она и њена сестра нису очекивале да њега буде оволико добра.

"Кад одлазим од ње, осјетим олакшање. Када стигнем, осјећам се као у њеној кући - код куће сам са мамом", прича она.

У свакој од једноспратних дрвених сеоских кућа смјештено је око осам станара, са заједничком кухињом и собама за разоноду и обједовање.

Иако мјештани плаћају извјестан допринос, текуће трошкове - сличне просјечном дому за његу старијих - углавном покрива регионална француска влада која је платила 22 милиона долара да се изгради село. Кад је први пут отворено, 2020. године, било је тек друго село ове врсте и једино које је саставни дио истраживачког пројекта.

И даље се сматра да има мање од десетак таквих на свијету. Али она су привукла пажњу читавог свијета, посебно оних који траже рјешење за предвиђени експоненцијални раст деменције.

Сеоска фризерка Патрисија (65) каже да јој је Ланде Алцхајмер повратио живот.

"Била сам код куће, али ми је постајало досадно Имала сам жену која ми је кувала. Била сам уморна. Нисам се осјећала добро. Знала сам да Алцхајмер није лак и била сам уплашена", прича она. Додаје да је жељела да буде негдје гдје може и да помогне.

"Јер у другим домовима за његу, овако је или онако, али они тамо не раде баш ништа. Док овдје имате прави живот. И кад кажем прави, мислим стварно прави", истиче Патрисија.

Деменција пречесто умије да изолује људе. Али овдје, чини се, постоји снажан осјећај заједништва, са људима који су истински заинтересовани да се виђају и да учествују у активностима. А истраживачи кажу да би овај социјални елемент могао да буде дио кључа за срећнији и потенцијално здравији живот са деменцијом.

У овом селу има око 120 становника и исти број здравствених радника, уз још неке волонтере.

Постоји сурова неизбјежност, јер лијек не постоји, пише Би-Би-Си.

Али како напредује болест сваког сељанина, они добијају подршку која им је потребна.

И док је ово можда зима у животима ових сељана, овдашње особље вјерује да она пристиже спорије и са више радости.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.