Њемачки богаташи оличење скромности
Када је умро Карл Албрехт у јавности уопште није објављена вијест о његовој смрти већ је то урађено седам дана након што је сахрана обављена.
Он и његов брат Тео су претворили малу мајчину продавницу у један од највећих свјетских ланаца супермаркета "Алди". Без обзира на богатство и успјех мало се знало о навикама и начину живота овог богатог Нијемца. Он није био причљива јавна личност. Узгајао је орхидеје и играо је голф, али на свом личном голф игралишту.
Према ријечима њихових радника браћа Албрехт су водили пословне књиге користећи старе оловке које су често толико биле малене да се нису могле држати. Они су једном приликом рекли својим архитектама, који су дизајнирали једну њихову продавницу, да су папири са нацртима сувише дебели. Управо је ова скромност и штедљивост помогла њемачкој браћи да стекну статус супербогаташа.
Након Другог свјетског рата они су преузели породичну продавницу и покренули су компанију "Алди" коју су назвали по имену продавнице – "Албрехт дисконт". Били су веома ригорозни у смањењу трошкова и уопште нису користили маркетинг већ су се ослањали на репутацију због ниских цијена. Продавали су робу која се уобичајено брзо продавала и у почетку су располагали само са 300 артикала. За њих су чак и полице биле превише екстравагантне - на крају крајева полице морају бити пуне и то је значило људе који их пуне и које треба плаћати. Умјесто тога они су робу остављали на палетама на којима су стизали у радњу.
Чак и данас продавнице "Алди" не нуде више од 2.000 производа у поређењу са осталим ланцима који нуде и преко 45.000 артикала.
Преферирали су конзервирану храну јер свјежа храна захтијева новац да би се држала у радњи. Менаџери нису имали телефоне и морали су користити оближње јавне говорнице.
Када је Тео киднапован 1971. године Карл је преговарао и затим платио откуп којег је према неким наводима покушао одбити од пореза. Док Карл очито није био јавна личност власник конкурентског ланца Лидл био је још екстремнији и био је готово невидљив.
У јавности постоје само двије фотографије Дитера Шварца и једна од њих је црнобијела фотографија. Он је можда један од 25 најбогатијих људи на планети али нико, осим његовог уског круга људи, не зна шта ради и како размишља.
Исти случај је и са породицом Кванд која је власник фабрике аутомобила BMW. Њихов производ је можда симбол упадљиве потрошње али је породица симбол неупадљиве уздржаности. Такав је случај и са Сузаном Клатон, кћерком индустријалца Херберта Кванда, који је створио од BMW-а данашњег колоса ауто-индустрије. Она је у насљедство добила 12 одсто компаније BMW. Сузан је 44 најбогатија жена на свијету али и жена која живи веома скромно. Када је започињала бизнис са аутомобилима, кренула је од нуле, као најобичнији шегрт. Запослила се у једној од BMW-ових фабрика и користила је лажно име. Човјек за кога се удала уопште није знао за њен прави идентитет све док њихова веза није постала чврста.
Њемачки начин у погледу новца је да се држи прилично ниски профил. То је дјелимично зато што је штедљивост врлина и питање морала а не само паметног понашања. И можда, након искустава са киднаповања Теа Албрехта, приватност значи да је мања шанса да ћете бити киднаповани. Њемачка није мјесто гдје млади милионери јурцају по граду скупим колима - они праве "поршее" и "мерцедесе" али њих показују и возе неки други људи.
У западним земљама као што је САД и Велика Британија богаташи су дио јавног живота. Ворен Бафет одржава прес-конференције, Бил Гејтс путује по свијету и ради промоцију превенција болести. Сваки амерички град има музеј или медицински истраживачки центар или одјељење универзитета названи по локалним богаташима.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
