Највећа војна вjежба САД и Филипина до сада: Партнерство од којег Пекинг боли глава

Војске САД и Филипина прошлог мјесеца су одржале највећу заједничку вјежбу до сада. У двонедјељним маневрима у склопу традиционалне годишње вјежбе “Баликатан” (тагалог: “раме уз раме”) учествовало је чак 17.600 војника свих родова.

Након ње, почетком овог мјесеца филипински лидер Фердинанд Маркос млађи посјетио је Вашингтон, гдје је од свог домаћина предсједника Џозефа Бајдена добио гаранције да ће САД његовој земљи сигурно пружити заштиту у случају сукоба и договорено опремање филипинске армије са три транспортна авиона америчке производње “Ц-130” и четири патролна брода.

Они, скупа са 12 сличних пловила које је острвска држава већ набавила од Јапана, треба да помогну да Манила ефикасно контролише своју ексклузивну економску зону (ЕЕЗ) у Јужном кинеском мору и тако одбије покушаје кинеских рибара и обалске страже да у њу залазе и експлоатишу природне ресурсе.

По доласку на власт у јуну прошле године предсједник Фердинанд Маркос млађи преокренуо је политику свог претходника Родрига Дутертеа, који је зарад финансирања свог колосалног пројекта изградње инфраструктуре, вриједног око 200 милијарди долара, и личног анимозитета према Вашингтону настојао да ублажи сукобе са Пекингом у вези са водама у Јужном кинеском мору и своју земљу, не само у економском, већ и безбједносном смислу приближи најприје Пекингу, а онда и Москви.

Млађи Маркос, син суровог диктатора који је двадесет година владао земљом од средине шездесетих до средине осамдесетих, блиско сарађујући са Вашингтоном у борби против комунистичких и исламских побуњеника, и емигрирао на Хаваје након што га је народни отпор срушио са власти, међутим, одлучио је да земљу врати под војнополитичко окриље САД, хегемона који је Филипине држао под својом управом од краја 19. вијека до 1946. године.

У чврстом загрљају Вашингтона

Млађи Маркос тврди да му је циљ уравнотежена спољна политика у којој се земља неће у потпуности приклањати ниједној од двије велике силе, Кини и САД, чији се геополитички интереси сучељавају у Југоисточној Азији.

Но, он је већ предузео безбједносне мјере које се могу сматрати отворено антикинеским, као што је недавно проширивање споразума о коришћењу војних инсталација на филипинском тлу, којим су Американци добили приступ у још четири филипинске војне базе, или укључивање Маниле у логистички и обавjештајни систем који америчкој војсци треба да олакша одбрану југа Тајвана, односно, спрjечавање Народноослободилачке војске Кине да окружи и блокира то острво у случају рата или политичке кризе.

Повећање броја технике и људства у здруженој вjежби “Баликатан” несумњиво је још једна јасна порука Пекингу, чији је циљ одвраћање најмногољудније земље свијета од настојања да у складу са својим територијалним амбицијама оствари контролу над лавовским дијелом Јужног кинеског мора, које је богато природним ресурсима и садржи руте које су од виталног значаја за свјетску поморску трговину, будући да кроз њега годишње прође роба чија се вриједност процјењује на око три билиона (3.000 милијарди) долара.

И док је вјежба на којој је филипинском предсједнику демонстрирано дејство америчког ракетног бацача ХИМАРС, што наговјештава жељу Вашингтона да исти прода Манили, за Маркоса млађег израз жеље да заштити ексклузивну економску зону и акваторију своје земље од кинеског експанзионизма и докаже да је лидер који ревносно брани националне интересе, за Вашингтон она је порука Пекингу да не покушава да поморском блокадом или војном интервенцијом насрне на Тајван.

Јер САД, послије неколико година владавине популисте Дутертеа, који је заокретом према Кини желио да се заштити од Запада за брутална кршења људских права у свом рату против дроге и оствари економски бољитак који би у будућности и његовој кћери отворио пут на чело државе, опет могу да сматрају да су утврдиле Тајван и са сјевера, гдје у Јапану имају вијерног војнополитичког савезника и своје базе, и са југа, гдје сада поново на Филипинима, осим складишта горива и муниције, могу да стационирају и бродове, ваздухоплове и људство.

Порука Индије и АСЕАН-а

Почетком овог мјесеца у Јужном кинеском мору десио се још један важан војнополитички догађај. То је заједничка вјежба морнарица Индије и држава АСЕАН-а (Асоцијације земаља Југоисточне Азије).

Два индијска војна брода, разарач и фрегата, као и патролни авиони и хеликоптери, учествовали су у том дијељењу знања и усклађивању дјеловања које је окупило око 1.800 војника из 11 земаља, а које је Њу Делхи организовао у сарадњи са Сингапуром.

И док је први наставни, теоретски дио вјежбе извршен у самој луци у Сингапуру, морнарички и ваздухопловни ефективи потом су упућени у заједничку патролу Јужним кинеским морем, на чијих око 80 одсто акваторије право полаже НР Кина. Током ње увјежбавано је праћење и претресање туђих бродова, међусобна комуникација, спасавање и друго.

То је прва заједничка војна вежба Индије и земаља АСЕАН-а, која је важна јер су у њој учествовале све земље из те организације, од којих многе, попут Филипина, Вијетнама, Малезије или Брунеја, имају територијални спор са Кином у Јужном кинеском мору.

Оне су тиме показале да су спремне да сарађују не само са Пекингом, већ са више центара моћи, односно, да не желе да се у потпуности препусте утицају кинеског змаја, мада неке од њих, попут Лаоса, Камбоџе или Мјанмара, може се слободно рећи, економски и политички у доброј мјери зависе од њега.

Поједине чланица АСЕАН-а, попут Вијетнама и Филипина, заједничком вјежбом са Индијом у Јужном кинеском мору практично су и послале поруку Пекингу да не прихватају његове територијалне захтјеве и да би у случају неког новог инцидента или војне кризе око острва и вода, могли да рачунају на политичку и материјалну помоћ Њу Делхија.

С друге стране, Индија је јужноазијски див који се из више разлога осјећа угроженим од Кине у безбједносном смислу, мада са њом сарађује у економском блоку БРИКС. Највећи су мноштво неријешених спорова с Пекингом дуж заједничке дуге границе у Хималајима и снажна економска и војна помоћ Кине великом ривалу Пакистану.

Ту су и економски и политички продор Пекинга у земље региона Јужне Азије које су у индијској сфери утицаја, као што су Шри Ланка и Мјанмар (бивша Бурма). У влади у Делхију страхују и од брзог раста кинеске морнарице и опасности да би она могла ускоро да почне да се базира у мјанмарским и пакистанским лукама и лукама у Шри Ланки и тако оствари снажну физичку контролу над Индијским океаном, те практично опколи њихову земљу.

Зато Индија већ годинама, поред војнополитичког блока Квадрилатерални дијалог о безбједности у оквиру којег сарађује са Вашингтоном, Токиом и Камбером у сврху обуздавања утицаја НР Кине у Индо-Пацифику, ради и на билатералном војном повезивању са земљама југоисточне Азије.

Седмодневна поморска вјежба АСЕАН–Индија с почетка овог мјесеца, мада по броју пловила која су учествовала (њих девет) јесте релативно скромна, управо зато што је формално окупила све државе југоисточне Азије представља дипломатски успјех Њу Делхија у његовом настојању да успостави равнотежу снага и супротстави се ширењу присуства кинеске морнарице, односно, војнополитичког утицаја Кине у Југоисточној и Јужној Азији.

Штап или шаргарепа?

Народна Република Кина отуд се суочава са великом политичком и економском дилемом. Она, са једне стране, вјероватно жели да веже Филипине са себе економски, поготово што су привреде двије земље комплементарне. Односно, бивша шпанска и америчка колонија може да Пекингу понуди много пољопривредних производа, плодова мора и других сировина, а Кина Филипинима робу широке потрошње и електронику.

Филипини би у будућности могли да постану и важан извор радне снаге за Кину у којој, углавном, због некадашње вишедеценијске политике једног дјетета стари становништво и у наредним годинама пријети осјетно смањивање радно способне популације.

Острвској земљи, наравно, Кина је потребна као извор новца за крупне инфраструктурне радове. Међутим, с друге стране уливање новца у државу која ће приходе остварене кроз трговину с Кином и експлоатацију путева, мостова и лука које су саградиле кинеске компаније, искористити за дјеловање противно кинеским стратешким и геополитичким циљевима у региону Југоисточне Азије је једна врста самоповрјеђивања.

Такође, мада Пекинг јесте у политичком сукобу не само са Филипинима, већ и са Вијетнамом и Малезијом и другима око вода у Јужном кинеском мору, односно, права на експлоатацију нафте, гаса и рибарског потенцијала у њима, он је до сада у међудржавним преговорима с владама тих држава углавном настојао да у економском погледу буде издашан према њима.

То је чинио излазећи у сусрет њиховим захтjевима да улаже, да отвори своје тржиште за њихове пољопривредне производе, успостави боље саобраћајне везе, омогући и подстакне већу посjету кинеских туриста, упркос различитом гледању на питање суверенитета тих вода.

Зато ће бити интересантно видјети да ли ће војна вјежба држава АСЕАН-а са Индијом и гласно истицање противљења кинеским амбицијама у Манили под вођством млађег Маркоса утицати на тај став Пекинга и да ли ће он прибјећи присилним економским мјерама, као што су бојкоти производа или увођење тарифа и квота на увоз робе из земаља АСЕАН-а које се безбједносном сарадњом са Вашингтоном и Делхијем супротстављају његовим територијалним и војнополитичким аспирацијама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.