Лов на „вјештице у пуном јеку

Дојче веле
Лов на „вјештице у пуном јеку

На Папуи Новој Гвинеји све више особа постају жртве лова на „вјештице". Зато Уједињене нације траже од владе те земље да коначно предузме конкретне кораке како би се укинула та пракса.


На Папуи Новој Гвинеји повећава се број злочина и криминалних преступа повезаних са такозваном црном магијом, „вјештицама" и чаробњаштвом. Жртве су најчешће неудате жене или оне које живе саме. Према наводима организација за људска права, оне се често осуђују да су „вјештице" и као такве су изложене мучењима, па чак и убиствима. У једном од извјештаја тих организација наводи се примјер 20-годишње Кепари Ленијате која је у фебруару прошле године у присуству читаве гомиле људи, жива спаљена. Починиоци су били чланови породице дјечака који је преминуо од посљедица неке болести. Али они који су жену спалили били су увјерени да је за његову смрт одговорна она јер га је – „зачарала" и тако усмртила, пише Дојче веле.

До сада је „вјештичарење" на Папуи Новој Гвинеји било законом забрањено. Влада је додуше недавно укинула тај (ионако непотребан) закон, али то само по себи, према мишљењу Сигне Поулсен, савјетнице УН за људска права, није довољно. Она зато тражи од владе у Порт Моресбију да одлучније крене у борбу против прогона „вјештица" те да починиоце почне да кажњава.

DW: Колико је на Папуи Новој Гвинеји раширено вjеровање у „вјештице" и чаробњаштво?

Сигне Поулсен: Вјеровање у магију и чаробњаштво веома је раширено, како у селима тако и у градовима. Постоје разлике у разним подручјима, а понекад долази до насилних акција против особа које се сумњиче да су вјештице или вјешци. Жртве су најчешће жене или дјевојчице, али у неким крајевима то могу бити и мушкарци.

Када неког почињу да оптужују за „вјештичарење"?

То се често догађа када се у неком селу неко одједном разболи или умре. Али узрок могу бити и социјални стресови, промјене, сиромаштво, неједнаки развој или сукоби и свађе око земље. Све то може да игра улогу.

Колико често долази до доиста смртних случајева због наводног „вјештичарења"?

За сада о томе немамо статистичке податке, али локални медији су током ове године извјештавали о неколико таквих случајева.

Ко су жртве?

Најчешће су жртве напада или убиства жене. Понекад се починиоци окрећу и против чланова породица „осумњичених" као што су брачни партнери или дјеца, уколико они покушају да спасу наводну „вјештицу" или „вјешца".

 

 


Ко доноси „пресуде о смртним казнама"?

У неким случајевима ситуација ескалира толико да до убиства дође и без „пресуде". Понекад се позивају свједоци да би идентификовали „вјештицу". Постоје извјештаји у којима се наводи да су шефови заједница или чланови породица изненада преминулих били укључени у убиства. У неким пак најновијим случајевима, као на примјер у случају 20-годишње Кепар Ленијате – у убојству је учествовал гомила људи.

Шта је влада по том питању до сада предузела?

Има знакова да је влада у Порт Моресбију озбиљно заинтересована за суочавање са тим проблемом. У мају 2013. влада је најприје укинула закон о „вјештичарењу" који је донесен 1971. И на основу којег је вршено насиље над наводним „вјештицама". Влада је ту праксу прогласила криминалном и за жртве предвидјела исплаћивање одштете. Осим тога, влада је увела и смртну казну за починиоце, односно, за оне који су усмртили неког због наводног „вјештичарења". Али Висока комисија за људска права УН смртну казну не сматра ефикасном мјером. Ми смо мишљења да би хапшење и темељна истрага у неком судском процесу био бољи начин застрашивања потенцијалних починилаца. На локалном нивоу и у цивилном друштву, полиција, сарадници у јавним установама, судије, љекари и медицинско особље већ неколико пута су врло ефикасно сарађивали. Прошлих седмица обавили су савјетовања владе и подстакли мултидисциплинарни процес који би требало да смањи ту врсту насиља и заштити жртве.

Упркос свему томе насиље се и даље повећава. Шта још недостаје?

Још увијек постоји читав низ изазова. Многи починиоци не позивају се на одговорност. Полицији недостаје опрема и особље да би нападе на наводне вјештице могли да зауставе. Неки јављају да и сами припадници полиције учествују у насиљу. Често истраге нису једноставне с обзиром на то да се жртве и свједоци боје и не желе да дају изјаву. На Папуи Новој Гвинеји не постоји програм за заштиту свједока и жртава.

Шта би требало предузети да би се зауставила та пракса насиља?

Да би био ефикасан, програм мора да буде свеобухватан. Они који сами посежу за насиљем или подстичу друге на насиље против наводних „вјештица" и „чаробњака", не смијеју више да пролазе некажњено. Такви преступи морају се одмах истражити, а починиоци у праведном судском процесу морају бити кажњени. Морао би да постоји и програм заштите свједока и жртава како би тај програм и мере заиста ефикасно могле да се спроведу у дјело. Осим тога, Папуа Нова Гвинеја мора да добије широк програм образовања на подручју људских права и мировне политике као и школовање вођа заједница као и особа које раде у здравству, правосуђу, школству и полицији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана