Како су гастарбајтери промијенили Њемачку, а како она њих

Ко су били мушкарци и жене који су напустили своје земље, помогли да се догоди економско чудо Западне Немачке, а за то им се предуго придавало премало заслуга? Том питању посветио се фотограф Мирко Милер.

Између 2018. и 2021. снимио је више од 100 портрета бивших "гастарбајтера" који су дошли у Њемачку од 1955. Сакупљао је предмете из њихових живота и записивао њихове приче. Много тога се сада може видјети у оквиру изложбе "О доласку, одласку и останку", коју је поставио Центар за међународно културно образовање, при Гетеовом институту у Манхајму.

Изложбу чине 18 огромних фото-портрета постављених на централним локацијама у том индустријском граду југозападне Њемачке, гдје данас живи више од 170 нација. Посјетиоци могу да гледају видео-интервјуе с протагонистима путем мобилног телефона и QR кода, као и у самом Гетеовом институту.

"Ради се о томе да људи, животне приче и судбине појединаца постану видљиви иза анонимног израза гастарбајтер", објашњава за DW шефица пројекта Бонка фон Бредов. Изложба јасно показује да не постоји неки типичан гастарбајтер. 

Празнина послије престанка доласка радника из ДДР 

Сам израз "гастарбајтер" не описује само очекивања западноњемачког друштва 50-их, 60-их, 70-их и 80-их година да ће се радници-мигранти након одређеног времена вратити у своје земље поријекла – и велика већина гастарбајтера имала је исту представу. Када је немачка влада потписала први споразум о регрутовању радника са Италијом 1955, веома мало њих је претпостављало да ће многи остати, довести своје породице и постати пионири модерне усељеничке земље Савезне Републике Немачке.

До тада су избјеглице из социјалистичке Источне Њемачке (ДДР) задовољавале глад за радном снагом западнонемачке индустрије. Али током педесетих, одлив на запад се смањивао, да би 1961, када је подигнут зид, потпуно престао. Насталу празнину на тржишту рада попунило је, између осталих, два милиона италијанских радника-миграната.

Од радника на фарми, до радничког савјета

Један од њих био је млади Лоренцо Ањезе, радник на фарми у јужној Италији. После здравствених прегледа у Барију и Верони, возом преко Минхена стигао је 1958. до Бокенсдорфа код Волфсбурга. Тамо је требало да ради на фарми, са братом који је већ био у Њемачкој. Били су смјештени у поткровљу које је прокишњавало. Воду, као ни тоалет – нису имали. 

Лоши животни услови били су дио свакодневице многих гастарбајтера, то изложба такође јасно показује. Па ипак, Ањезе се радо сећа својих почетака у Њемачкој – делом и зато што је већ другог дана упознао медицинску сестру с којом се девет година касније оженио.

Да би побегао од тешког рада на селу, кренуо је у потрагу за новим послом. "Мој циљ је био да почнем у Фолксвагену у Волфсбургу. Много пута сам се пријављивао, али су ме увек одбијали. Онда сам искористио трик: отишао сам 1961. у обилазак фабрике као посетилац. Издвојио сам се од групе и отишао у персонално одељење. Шеф одељења се случајно појавио. Објаснио сам му своју ситуацију и он ми је једноставно рекао да могу одмах да почнем", прича Ањезе. Четири године касније изабран је у Раднички савет, где је остао све до 1993.

"Био је то тежак посао, углавном због бирократије. Али изгурао сам, јер сам желео да помогнем другим људима. Знам како је то када немаш особу за контакт."

"Увек сам желела да се вратим"

"Долазак, одлазак, останак – то изражава амбивалентан животни план многих гастарбајтера, који углавном није био везан за останак у Немачкој", каже фотограф Мирко Милер. Многи су се вратили кући. Око 500.000 од 867.000 турских радника-миграната вратило се у своју земљу до 23. новембра 1973, када је, због нафтне кризе, "заустављено регрутовање".

Помисао на повратак била је стални пратилац многих радника мигранта. Тако је било и са Шпанкињом Кармен Моранте. Ћерка из добре породице имала је 1964. само 22 године када је дошла с мужем, обичним кројачем.

"После две године полако сам се прилагодила. Хтели смо да останемо само док не будемо имали довољно новца да купимо кућу на Гренади. Али онда смо ипак остали овде. Увек сам желела да се вратим, Немачка ми једноставно не лежи", каже Моранте.

"Заправо, није била моја одлука да одем у Немачку", каже Хизир Ојмак, који је стигао 1972. "Али село се окупило и одлучило да ме тамо пошаље. Имао сам тада 15 или 16 година. Зашто сам одлучио да останем овде? Да сам се вратио у Турску, сви би ме питали: Да те нису избацили из Немачке?"

Његова прича је репрезентативна за многе друге приче радника-миграната који су долазили, остајали или одлазили под притиском или због очекивања њихових породица или чак шире околине.

Домовина пута два 

За људе као што је Хизир Ојмак, останак у Њемачкој био је уско повезан с њиховим схватањем домовине: "Једном сам о томе разговарао с нашим градоначелником Манхајма. Рекао сам му да нам срца куцају два пута: када смо у Немачкој, она куцају за Немачку, а кад помислимо на Турску, онда куцају за Турску. Бићу искрен, не бих желео да одустанем ни од једне, ни од друге земље. За мене су и Немачка и Турска мој дом."

Две домовине, два срца. Такав став према животу може се наћи у многим причама гастарбајтера које је фотографисао Милер. "Морамо да научимо да се не ради само о одавању почасти раду тих људи, већ о схватању њих као дела нашег друштва. Без њих, обнова и економско чудо не би били могући. А и они се веома снажно идентификују са Немачком", сумира Бонка фон Бредов.

Име ме одаје

Два срца не куцају само у грудима Хизира Ојмака. Лоренцо Ањезе такође каже: "Растрзан сам када ме питају где ми је домовина. У Немачкој ми не недостаје ништа материјално, али понекад ми недостаје топлина. Људи овде једноставно нису тако отворени и приступачни као у Италији. С времена на време пожелим да људи у Немачкој мало више прилазе једни другима. Али, упркос свему, нема говора о повратку у Италију."

А Љубица Митровић, која је са 18 година дошла са мужем из Србије, односно тада из Југославије, на то гледа овако: "Ова земља је у међувремену постала мој домовина. Али то је и даље и Србија. Срећна сам због тога што имам две домовине. Морам да одам признање Немцима, свима дају фер шансу. Свако ко жели да се укључи у друштво, успеће у томе. Само, понекад ми је криво што се стално помиње моје мигрантско порекло. Никад краја. Такорећи, име ме одаје."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.