Јапан, земља празних кућа

Проблем ненастањених домова, нарочито напуштених кућа у руралним и планинским подручјима у унутрашњости, углавном проузрокован деценијском прекомјерном градњом, старењем и смањивањем популације привлачи велику пажњу демографа, медија и политичара у Јапану већ неколико година. 

Алармантни подаци које је прикупило јапанско Министарство за земљу, инфраструктуру и саобраћај 2018. године, на примјер, показали су да је у том тренутку у острвској царевини постојало 62,4 милиона стамбених јединица, од чега близу осам и по милиона није било настањено. Од тога, само четири и по посто су биле викендице. 

Тренд повећања броја празних домова се наставио и током протекле четири године, упркос мјерама које предузимају централна влада и локалне управе да се неискоришћене, старе куће уклоне или преуреде у разне друге сврхе, односно претворе у смјештај за туристе, кафиће и продавнице.

Интересантно је да тај неповољни тренд није зауставио ни пораст укупног броја домаћинстава, који се дешава упркос паду популације.

Наиме, мада се, рецимо, прошле године становништво Земље излазећег сунца смањило за чак пола милиона, због све мање брачних заједница и све каснијег ступања у брак, све више Јапанаца живе сами, због чега расте број нових самачких домаћинстава. 

Када за неколико године почне да пада и број домаћинстава, тврде демографи, проблем неискоришћених домова даље ће се продубити, усљед чега постоје реални изгледи да ће их у блиској будућности бити читавих 20 милиона, па и више, ако се не дозволи већа имиграција, не убрза рушење напуштених кућа, а инвеститори наставе да сипају новац у нове некретнине.

Узроци проблема празних кућа

Историјски гледано, по завршетку Другог свјетског рата, крајем четрдесетих у Јапану се десио популациони бум, у часу када је чак 66 градова било (темељно) разорено бомбардовањем запаљивим, односно у случају Хирошиме и Нагасакија, атомским бомбама.

Тада се јавио огроман недостатак инфраструктуре за становање, који је упркос масовној градњи епских размјера током педесетих и шездесетих потрајао све до 1973. године.

У тој години првог нафтног шока, дакле, број домаћинстава у Јапану се по први пут (приближно) изједначио са бројем доступних стамбених јединица. Како су седамдесете и осамдесете године биле време изванредно високог економског раста и просперитета у остврској царевини, градња нових стамбених зграда наставила се брзим темпом и послије ње. 

С обзиром на то да је влада не само тада, већ и послије успоравања економије деведесетих, наставила да стимулише изградњу инфраструктуре, грађевинске фирме у Јапану наставиле су да на тржиште избацују по милион нових стамбених јединица годишње и почетком овог века, мада је то очигледно било у нескладу с деценијама ниског наталитета.

Осим владиног стимуланса, градњу нових зграда за становање у великим урбаним центрима подстицао је деценијски прилив становништва из унутрашњости и спекулативна улагања домаћих и страних инвеститора у некретнине.

Неизнајмљени станови у градовима, који су купљени као инвестиција за будућност или чији су остарели станари преминули, чине добар од десетак милиона домова који зврје празни у Јапану.

У трусном Јапану, такође напуштању старијих домова (као и изградњи нових) доприноси и потреба да се води рачуна о безбједности у односу на земљотресе, као и политика владе која периодично преиспитује и пооштрава стандарде везане за отпорност на тектонске ударе.

Посљедњих година, све строжи захтјеви се постављају и у вези са енергетском ефикасности домова. 

Даље, због високе цијене земљишта грађевинске фирме у Јапану су склоне да штеде на квалитету градње, на карактеристикама и елементима као што су пространост, топлотна и звучна изолација или отпорност на падавине.

У складу са домаћом архитектонском традицијом, такође, стамбени објекти у Јапану и данас задржавају доста компоненти од дрвета.

И то је, поред поменутих промјена у прописима везаним за отпорност на земљотресе, разлог зашто куће и зграде у далекоисточној држави не задржавају вриједност и не трају толико дуго колико, на примјер, у Европи, односно бивају релативно брзо одбачене и замијењене, што додатно доприноси проблему празних домова. 

Добар показатељ те чињенице, односно склоности јапанских купаца да се опредијеле за потпуно нове домове, податак је да у острвској царевини само 14 одсто некретнина на тржишту чини староградња, док у земљама европског и северноамеричког континента удео коришћених некретнина у продаји достиже између 80 и 90 одсто.

Рушење празних, старих кућа које могу погодовати криминалу и представљати ризик у хигијенском смислу, међутим, отежава чињеница да је порез на земљиште без некретнине већи него на земљиште са објектима за становање.  

Шарм напуштених кућа

И док би Јапан теоретски већ сада могао да смјести читаву популацију Србије (с Косметом) у своје празне домове, Истраживачки центар Номура, који се налази у склопу истоимене јапанске брокерске куће, процјењује да ће за петнаест година у Земљи излазећег сунца бити чак 23,3 милиона неискоришћених домова. 

Мада то предвиђање дјелује тужно и узнемиравајуће, с обзиром на то да су празне, запуштене куће јасан показатељ депопулације и асоцирају на опадање друштва, треба рећи да оне нису сасвим лишене корисности и привлачности.

Конкретно, напуштени домови у унутрашњости Јапана, за вријеме пандемије новог вируса корона постали су релативно популарно прибежиште за оне који су жељели да се ради здравља удаље из густо насељених градова, али и за младе људе који су могућности које пружа рад са даљине пожелели да искористе за спорији и здравији живот у природи.

Да би се олакшали изнајмљивање и куповина тих јефтиних некретнина, у Земљи излазећег сунца су већ направили националну банку података о празним кућама – оне ће верује се, након потпуног смиривања епидемије, дјеловати као магнет и на странце који желе да се на дужи рок настане у Јапану, преноси РТС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.