Исповијест човјека којег су одгојили вукови
Приче о људима које су одгојиле дивље животиње су честе, али су најчешће плод маште. А и када су истините, готово је немогуће пронаћи особу која се успјела поновно укључити у друштво те говорити о својим искуствима у дивљини. Маркос Родригуез Пантоја један је од неколицине.
Први пут када се Маркос нашао испред здјеле са супом, није знао шта да ради. На крају је уронио руке у здјелу и опржио се. Било је то 1965. године, када је имао 19 година. За столом се није нашао пуних 12 година, колико је провео живећи у планини са вуковима, који су му били једино друштво.
Када му је било шест или седам година, отац га је продао фармеру, који га је одвео у шпанске планине Сиера Морена, како би му помогао у чувању стоке. Убрзо је фармер преминуо, а Маркос је остао сам. Након што га је маћеха годинама тукла, одлучио се за живот у планини.
Прије него је умро, стари фармер га је научио како да пронађе и улови храну помоћу замки.
"Животиње су ми показивале шта да једем. Шта су оне јеле, јео сам и ја", испричао је Маркос.
Са неким животињама успоставио је посебну везу. Велики број људи тешко може повјеровати у причу о његовом односу са породицом вукова.
"Једног дана сам пронашао вучиће у пећини. Играо сам се с њима и заспао. Касније је дошла њихова мајка са храном и пробудила ме. Почела је тргати месо које је донијела, а након што је нахранила вучиће, један комад меса је бацила мени. Нисам га смио узети, али га је гурала ка мени све док га нисам појео. Тада ме почела лизати и постао сам дио породице", испричао је.
Маркос додаје како је са њим у пећини живјела и змија. Направио јој је гнијездо и давао јој козије млијеко, а она га је посвуда слиједила и штитила.
Полако су грлени звукови замијенили ријечи, а Маркос се оглашавао попут животиња, које и данас успјешно имитира. Тако је живио све док га једног дана нису пронашли припадници градске страже и силом одвели у село Фуенсалиенте. Његов отац је дошао како би га идентифицирао, али Маркос каже како није ништа осјећао када га је угледао. Отац га је само упитао гдје му је јакна.
"Маркос нам не говори шта се десило, већ шта мисли да се десило. То је оно што сви радимо, приказујемо нашу верзију чињеница", тврди Габриел Јанер Манила, шпански писац и антрополог на Универзитету Балеарских острва, који је написао тезу на Маркосовм случају, а 30 година касније и објавио роман о његовом животу.
"Када Маркос види змију и да јој млијеко, а та се змија врати, он каже да је она његов пријатељ. Змија није његов пријатељ, већ га прати јер јој даје млијеко. Каже да га штити, јер вјерује да се то дешавало. Таква интерпретација, машта и интелигенција помогли су му да преживи самоћу у планини", рекао је Јанер Манила.
Маркос повратак у људско друштво описује као најстрашнији тренутак у свом животу. Каже како није знао гдје да оде и само је желио побјећи у планине. Све му је било трауматично и требало му је дуго да се прилагоди. Највише га је узнемиравала бука људске заједнице.
Помогле су му мадридске опатице, које су га училе правилном понашању у друштву. Након тога је ишао од једног до другог посла, а једно вријеме је био и војник.
Људи су користили његову наивност и завршио је живећи у очајним условима. Сада, у касним 60-им годинама, Маркос се пита зашто га људи, када су га већ присилили да сиђе са планине, нису и припремили за живот међу њима.
Већ 15 година живи у Рантеу, гдје га људи третирају с поштовањем. Научио је свирати гитару и клавир, а имао је и неколико дјевојака. Ипак, остао је самац. Више не ради, већ живи од инвалидске пензије коју прима након несреће на грађевини. Када може, помаже у једином бару у Рантеу.
На питање да ли би се икада вратио у планину, одговара да је много пута размишљао о томе, али да горе нема музике и жена те да се већ навикао и да ће остати гдје јесте.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
