Геополитика и злато: Зашто је Русији потребна база баш у Судану?

Зашто се ова земља сматра московским “кључем за Африку”? И каква је улога рудника злата и руских приватних војски?

Што се Владимира Путина тиче, Русија би по први пут након распада Совјетског Савеза могла да постави нову базу за морнарицу у иностранству. Средином новембра председник је затражио од Министарства одбране да са Суданом потпише одговарајући споразум, преноси Дојче веле.

Након Тартуса у Сирији, то би била само друга база руске морнарице на Блиском истоку и сјеверу Африке – све важнијем региону за Москву. Била би и тек трећа на топлим морима гдје Руси, осим Тартуса, контролишу и базу на анектираном украјинском полуострву Криму.

Велике ствари почињу малим корацима. Нацрт споразума који је објавила Русија предвиђа упориште за логистику и поправке у Црвеном мору. Тамо би руска морнарица могла да стационира до 300 људи, који би истовремено били у стању да збрињавају четири пловила, укључујући и оне са нуклеарним погоном.

Притом се прије све свега мисли на подморнице на нуклеарни погон, јер руска морнарица у овом тренутку располаже само са једном крстарицом на нуклеарни погон – “Петар Велики”. Друга се тренутно модернизује.

Зашто је Русији потребна база баш у Судану?

Совјетски Савез је раније имао упоришта у Етиопији и Сомалији, што је био одговор на поморску базу САД у Индијском океану. Чини се да су за данашњу Русију важни Црвено море као регион и приступ афричком континенту.

Пензионисани адмирали, попут бившег начелника главног штаба руске морнарице Виктора Кравченка, за руске медије кажу да је упориште у Судану важно због борбе против пирата на Рогу Африке. “То је регион пун напетости”, каже Кравченко за Интерфакс. “Присуство руске морнарице је тамо неопходно.”

Важну улогу игра и очување имиџа свјетске силе, оцијењују стручњаци за Дојче веле. “Русија се дефинише као актер који је присутан у том важном свјетском региону”, каже бивши њемачки амбасадор у Судану Ролф Велбертс, који је некада био и на челу информативног центра НАТО у Москви.

Поморске базе у Џибутију на Црвеном мору између осталог имају САД, Француска и Кина. Према писању медија, и Русија је показивала заинтересованост, али то није успјело.

Поред престижа за Русију, руски војни аналитичар Александар Голц издваја и експлоатацију сировина у Судану и способност да се “у случају сукоба са Западом пресјеку трговачки путеви”.

Када је ријеч о овом посљедњем Ролф Велбертс је уздржан. Русија не би могла “тек тако” да прекине трговачке путеве на Црвеном мору, и због присуства Запада, сматра бивши дипломата.

Са руске тачке гледишта, поред евентуалног сукоба са Западом, постоје и регионални кризни сценарији који би могли да објасне присуство.

Помоћ бившем диктатору?

“Црвено море је постало геополитичко жариште”, каже Анете Вебер из берлинске Фондације наука и политика. Као објашњење за то, она наводи рат у Јемену у који је укључено више земаља из региона, укључујући и Судан. “За Русију је то фантастичан споразум, јер добија већи утицај”, оцијењује Вебер.

За Судан каже да је “веома важан”, са једне стране због трговинских путева, као и због кријумчарења и избјегличких рута које пролазе кроз ту земљу.

До прије неколико година сарадња Русије и Судана није била вредна помена. Видно приближавање је почело тек 2017. године, када је Путин у Сочију примио тадашњег ауторитарног предсједника Омара ал Башира.

“То је био снажан сигнал Ал Башира и руске владе, која је изразила спремност да сарађује са Суданом, у вријеме када друге земље то нису жељеле”, каже Колуд Каир из аналитичког центра “Insight Strategy Partners” (ИСП) у главном граду Судана, Картуму.

Позадина тога је чињеница да се Судан налази на америчкој листи држава које подржавају тероризам и да је Ал Башир пред Међународним кривичним судом (ИЦЦ) оптужен за ратне злочине у Дарфуру. Судан се сада труди да буде уклоњен са те листе и прекине вишегодишњу изолацију.

На састанку са Путином 2017. године, Ал Башир је критиковао САД, а Судан је описао као “руски кључ за Африку” и говорио о поморској бази, очигледно као о заштити од Вашингтона.

Након тога је било вијести о руским компанијама које експлоатишу злато у Судану и о плаћеницима сумњиве руске приватне војске зване “Вагнер”. Када је крајем 2018. године почео протест против Ал Башира, ти плаћеници су, како пише британски Тајмс, савјетовали његове безбједносне снаге.

Москва је потврдила присуство своје војске у Судану, али је негирала спекулације о томе да је укључења у гушење протеста.

Рудници злата као заједнички интерес

Након пада Ал Башира у априлу 2019. године, Суданом влада “Суверени савјет” који чине цивили и војска. Утицај војске је јачи, каже аналитичар Каир.

Русија је контакте у Картуму сачувала захваљујући генералу Мохамеду Хамдану Даголу, који је у Судану познат као “Хемети”. Хемети је замјеник предсједника “Сувереног савета” и према оцијени Каира, он је “најутицајнији човјек у земљи”.

“Русија је сву своју енергију уложила, раније подржавајући Ал Башира, сада Хеметија, између осталог и зато што је укључена у експлоатацију најуносније суданске сировине: злата”, каже Каир. “Постоје поуздани извори, према којима руске приватне фирме за обезбјеђење чувају руднике злата на севјеру земље и да су повезане са Хеметијем.”

Злато је један од главних извора прихода за суданску привреду погођену санкцијама, корупцијом и инфлацијом.

Још увијек је нејасно да ли Русија види Судан као одскочну даску у региону. Чињеница је да су руски војни саветници и плаћеници виђени у најмање двије суседне земље Судана: у Либији и Централноафричкој Републици.

Изгледа да је дио стратегије Москве, да везе из времена Совјетског Савеза поново оживи и да створи нове – као у случају Судана. Корак у том смјеру био је први самит Русије и Африке у Сочију, у јесен 2019. године, на којом је учествовало и ново суданско вођство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.