Ескобарова сестра обилази гробове његових жртава

Паблови гријеси чине се неопростивим, а његова сестра и дан-данас оставља поруке извињења на надгробним споменицима жртава које су страдале од сурове руке њеног брата.

- Свакога дана размишљам о тим људима који су страдали од руке мога брата. Мислим и на њихове породице, које и данас пате и осјећају посљедице Паблових злодјела, иако је он више од двије деценије под земљом - започиње своју причу Лус Марија Ескобар.

Осамдесетих година прошлог вијека, Пабло и његов медељински картел започели су крваву еру убистава и сурових одмазди у случају пркоса његовој страховлади. У Медељину је 1991. године стопа убистава износила шокантних 381 на 100.000 становника. Те године је само у том граду убијено више од 7.500 људи.

Ескобарова мета били су политичари, полицијски званичници, припадници специјалних јединица, новинари и чланови судства. То је био његов начин борбе против државе, борбе против доношења закона о екстрадицији нарко-дилера из Колумбије у САД.

Бомбе у аутомобилима, отмице, мучења и убиства постали су Паблова свакодневица. У неуспјелом покушају атентата на предсједничког кандидата 1989. године Ескобар је ишао толико далеко да је срушио авион. Цесар Гавирија, човјек који ће наредне године постати предсједник, није био у авиону. Он није, али зато јесте више од стотину недужних путника.

На врхунцу своје моћи, самопроглашени краљ дроге је био седми најбогатији човјек на планети, а његов картел је контролисао невјероватних 80 процената свјетског тржишта наркотика. Лус Марија каже да осамдесетих година није знала ништа о братовим пословима са дрогом, све док једног дана није окупио породицу и рекао да је направио тестамент.

- Мајка је била јако узнемирена. Упитала га је: "Сине, шта ти је? Да ли си смртно болестан?", на шта јој је он одговорио:

"Ја сам мафија. Мафијаши никада не умиру природном смрћу. Ми умиремо од метка." Тада нисмо знали ни шта је мафија. Те ноћи, мајка и ја смо ту ријеч тражиле у рјечнику, али је нисмо пронашле - наставља своју причу Паблова сестра.

Реалност их је ошамарила 30. априла 1984. године када је министар правде Родриго Лара Бониља смакнут по Пабловом налогу.

- Тај дан је један од најужаснијих у мом животу. Тада сам схватила ко је мој брат и за шта је све способан - каже Лус Марија.

Покушавала је да га разувјери, да га некако убиједи да скрене са пута којим је пошао, заједно са мајком, али Пабло је увијек успијевао да их убиједи у супротно.

"Или ми или они", често је говорио.

Лус Марија ни у најгорим кошмарима није могла ни да претпостави да ће он, њен брат, оставити трајан, тужан и болан ожиљак у свјетској историји. Зато се она и дан-данас извињава за братовљеве гријехе. Прошле године, на двадесету годишњицу Паблове смрти, одржала је мису у католичкој цркви на гробљу Хардинес Монтесакро у Медељину.

Испред цркве, на надгробном споменику свог брата, највећег криминалца којег је Колумбија икада видјела, оставила је папириће и хемијске оловке. Моли све да јој оставе поруку опроштаја за гријехе које је Пабло починио.

- Седам или осам људи чије су породице страдале од Паблове руке су дошли. Загрлили су ме, јако. Док сам плакала, говорили су ми да не осјећају горчину и мржњу према мени због онога што је Пабло урадио - присјећа се Лус Марија.

И сама је остављала поруке извињења на гробовима свих невино страдалих жртава. Опроштај је нешто што никада неће престати да тражи. Иако она на својој души не би требало да носи страшне гријехе свог брата, породична историја и презиме су нешто што је прогања и што се усадило у њеном срцу. Срам, туга и покајање.

Братска љубав је нешто што највише недостаје Фелипеу Мехији, брату једне од Ескобарових жртава. Хаиме Ернан Мехија, његов рођени брат, имао је свега 18 година када је смакнут од стране Паблових људи. Ишао је у школу, желио да постане пилот, али његов млади живот угашен је у једној секунди, када је грешком означен као припадник картела Кали, који је био у рату са Ескобаровим. Изрешетан је и остављен на крвари на улици.

- Неки од људи који су убили мог малог брата су још увијек на слободи, живе испуњеним животом, добили су дјецу, унуке... а ја и даље немам свог брата - с болом говори овај Колумбијац.

Он свакога дана на улици среће оне који су повезани са убиством његовог брата. И не може им ништа, док му се пакосно смију у лице. Послије тога дође кући, сједне и плаче.

И Лус Марија плаче сваког дана. Плаче јер истовремено воли и мрзи свог брата, свог "Паблита" (малог Пабла).

Не желе сви да опросте

- Лијепа је ствар што његова сестра осјећа грижу савјести и оставља те поруке. То показује да није психопата као њен брат. Показује да има част и душу. Али да се та порука појави на гробу мога брата, згужвао бих је и бацио у канту. Извињење није довољно. То је питање правде - огорчено каже Фелипе Мехија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.