Доживотна робија због парчета пице

Дојче веле
Доживотна робија због парчета пице

Извор: дњ.де ђ Одг. уредница: Ивана Ивановић Аутори: Антје Пасенхајм, Вашингтон / Немања Рујевић

Звучи надреално, само што режисер није Квентин Тарантино него амерички правосудни систем. Хиљаде људи бива осуђено на доживотну казну затвора због крађе једне јакне или хране за бебе. Активисти траже промjене закона.

„Држе га у затвору као окорjелог злочинца!" Ту реченицу Џудит Мајнор (76) понавља већ 13 година. Њен син Рики је на издржавању доживотне казне у једном затвору у Мисисипију. Ухваћен је са једним грамом метамфетамина, који вриједи око сто долара. Иако злочин никако не треба правдати, још мање оправдања може да се нађе за пресуду: „Доживотни затвор без права на условни отпуст!" Та реченица је за Џудит Мајнор звучала као неслана шала, а онда се претворила у хорор.

Њен син није изузетак. Драконске казне се разрезују некад за украдени пар чарапа, некад за парче пице. Многи ситни лопови су послати у доживотни затвор. Широм САД чак 3.300 људи издржава доживотну робију за преступе који нису насилни. Казне не предвиђају поновно разматрање и евентуално раније пуштање на слободу.

„Има случајева доживотних казни за људе који су украли рецимо три кожна каиша из бутика, храну за бебе, боцу пропана или јер су посједовали дрогу у вриједности од десет долара", прича Џенифер Тарнер из организације Унија за америчке цивилне слободе (ACLU). „Има на десетина хиљада људи који знају да ће умријети у затвору јер су осуђени на престроге казне и немају шансе да напусте затвор – живи", каже ова правница за Дојче веле. Разлог види у лошим законима који су у појединим федералним државама доношени током 40 година оштре борбе против дроге и криминала.

Судијама везане руке

У бејзболу ударач има три шансе да палицом погоди лоптицу која долази од бацача – ако не успије, испао је. Баш је такав закон (Three Strikes Law) у Луизијани или Флориди – свако ко трећи пут бива осуђен за кривично дjело аутоматски добија доживотну робију. „Чак и ако је прво кривично дjело било ситно или ако је од њега прошло 30 година", објашњава Џенифер Тарнер. Прича о најбизарнијем примjеру који је срела: „Један 16-годишњи младић је осуђен на доживотни затвор јер је украо пиштољ свог очуха – пиштољ којим је тај очух пријетио мајци младића." Очух због претњи није сносио законске санкције.

Тарнерова се добро сјећа како је судија образложио доживотну робију на коју је осудио Рикија Мајнора са почетка приче. „'Ниси заслужио ову казну, али ја не могу ништа да урадим. Руке су ми везане', рекао је. Скоро сам пала са столице, нисам могла да вјерујем ушима." Судије у САД често не могу да раде оно што је смисао њиховог посла – да пресуђују и одређују праведне и примерене казне. „Умјесто тога, судови робују законима који налажу да се починилац закључа и кључ прогута заувијек", прича Тарнерова.

Многе њене колеге кажу да нису сагласни са пресудама – као правници, грађани, али и као пореске платише. Јер оваква законска пракса гута близу двије милијарде долара годишње. „Мислим да бирачима и политичарима који подржавају оштре законе некако не допире до мозга да људи бивају заточени иза решетака цио живот јер су украли једну јакну од 150 долара", сматра правница. Сагласан је и Бурл Кејн, надзорник у затвору „Ангола" у Луизијани. „Судија би требало да има слободу да не досуди доживотну робију. Оснивачи САД сигурно нису ово планирали када су писали Устав. Ова пракса је апсурдна и сурова."

Врзино коло

Погођени су углавном црнци. Широм САД чак 65 одсто ових казни погађа Афроамериканце, у Луизијани чак 91 одсто. „Мање од пет одсто свјетског становништва живи у Сједињеним Државама, али имамо чак 20 одсто затвореничке популације на свијету", упозорава Џенифер Тарнер. Није чудо што су затвори крцати, капацитети су препуњени за 40 одсто. „Врзино коло сиромаштва, криминала и затворских казни држи многе Американце иза решетака и слаби многе локалне заједнице", рекао је министар правде Ерик Холдер. Он је најавио велику реформу, којом ће из затвора бити пуштени ситни дилери дроге. ACLU жели још више – пишу Конгресу и предсједнику Обами у нади да ће се и лоши закони промјенити.

За 76-годишњу Џудит Мајнор и њеног мужа то је борба са временом. Њихов син је током 13 година робије покушао да се образује и припреми за нови почетак. Када га посјећује у затвору, сања да може да га види на слободи. „Зрео је да се врати кући. Надамо се да ћемо то доживјети", додаје Џудит.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана