Дивљаци с Фарских Острва: Из забаве кољу питоме и дружељубиве китове! ФОТО

Када тражимо сурове обичаје и крваве традиције обично поглед бацамо ка Полинезији, Индији, Кини и Африци, и ни за тренутак не помислимо да се практично у нашем "цивилизованом" сусједству крије брутално варварство које у себи носи језиву, непојмљиву количину обести и свирепости.

Фарска Острва, самоуправна држава у оквиру Краљевине Данске, али не и Европске уније − савеза држава које снажан акценат стављају на права животиња и заштиту животне средине − домовина су обичаја од кога ће се нормалном и емпатичном човјеку са иоле здравим разумом дићи коса на глави, док ће се они са мало више свјести запитати због чега ни Данска ни Брисел, увијек тако спремни да оплету по малима, не ураде све што је у њиховој моћи (укључујући ту и притисак помоћу санкција) како би се са овим престало.

О чему се, заправо, ради? Током љетњих мјесеци сваке године, на стотине дугопернатих китова-пилота, подврсте океанских делфина, закоље се на плажама Фарских Острва: и то не зато што су житељи ове земље гладни, не зато што им је месо ових несрећних животиња потребно за продају и ради преживљавања, већ зато што је то ритуал који се одиграва вијековима.

Да учествују могу сви, али обично су то само мушкарци.

Жене стоје у позадини и навијају за своје "храбре хероје".

Када се јато китова уочи у близини обале формира се флота бродића који ове изразито радознале, паметне, веселе и дружељубиве сисаре (наше рођаке, узгред буди речено) намамљујуе у плићак из кога је бјекство немогуће, па се насукају на плажу.

Тада наступа масакр. Користи се посебан нож за китове којим се сијече леђно пераје овог прекрасног створења.

Ако не успију да их извуку на пијесак, користе специјалне куке које забадају у њихова леђа не би ли могли да им контролишу кретање.

Муке кроз које ова бића пролазе бескрајне су.

Утолико су веће зато што су пуне повјерење пратила људска пловила, жељне друштва својих крвожедних "рођака", наивно мислећи да на земаљском шару нема створа који је интринсично зао.

Можда најгори аспект цијелог овог крвавог пира је то што Фарани не виде ништа лоше у овом: шта више, сматрају да је то њихово право које им нико не може ускратити, да је дио њихове културе и нераскидиви дио њиховог идентитета.

Аргументација Фарана иде и даље: прво, да то није лов него убијање које се врши само над јатима која пливају у близини обале; друго, да их не лове због продаје већ се месо дистрибуира међу становништвом; и треће, да они не вјерују да су ове животиње угрожена врста.

Борци за заштиту животиња се са тим не слажу.

Они истичу, потпуно исправно, да постоје многи други извори прехране који су им данас доступни, а који нису били доступни њиховим прецима када су почели са овом праксом.

Ово, најблаже речено дивљаштво, наводи нас на питање, да ли је култура која ово има у основи вриједна чувања, и да ли је овакав идентитет зрео за разарање.

Дјелује нам несхватљиво да неке заједнице нису у стању да направе корак напријед − из мрачне прошлости у коме се ни живот човјека није поштовао ка неком љепшем свијету у коме ће патња бити сведена на минимум. Онај који је неизбјежан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.