Дани лова на странце

Насилна руља на челу с десним екстремистима, али и на први поглед "послушним и мирним" грађанима, окупирала је једну новоградњу у Лихтенхагену, четврти источноњемачког лучког града Ростока.

Уз извикивање парола против странаца, и бацање камења насилна група је прво запалила, а затим и провалила у зграду прихватилишта за подносиоце захтјева за азил, гдје је организован прави лов на азиланте, махом вијетнамске држављане који су некад у Источној Њемачкој радили као "гастарбајтери", а послије пада Берлинског зида требало је да буду послати кућама.

Снимке на којима се види горућа зграда и на којој се, сваки пут када би од ватре пукло неко стакло на прозору, чује како окупљена маса то прати аплаузом и одушевљењем, данима нису силазиле с ТВ екрана широм свијета. Нападачима је било потпуно свеједно хоће ли у том хаосу неко изгубити живот.

- Они су рачунали с тим. У кући је било више од 100 особа - присјећа се Волфганг Рихтер, некадашњи повјереник града Ростока за питање странаца.

Пуким чудом нико није озбиљније повријеђен. Становници дома за азиланте и њемачки активисти који су незаштићеним странцима прискочили у помоћ, спасли су се од пламене стихије у посљедњи тренутак бијегом преко крова зграде у сусједство.

Најгоре од свега је било то што је полиција озбиљније реаговала два дана послије избијања нереда. Тек тада су дошле веће групе полицајаца које су аутобусима несрећне становнике прихватног центра отпремиле у безбједност.

Прва два дана шачица слабо опремљених и немотивисаних локалних полицајаца борила се с неколико стотина насилника који су иза себе имали подршку неколико хиљада становника. И не само локалних. Убрзо су из свих дијелова Њемачке почели пристизати "туристи" жељни насиља над странцима. У једном тренутку се испред стамбене зграде у соцреалистичком стилу окупило више од 1.000 насилника.

Али експлозија насиља према странцима је била изненађујућа само за оне који су жмурили на оба ока или су у ситуацији у којој се Њемачка послије уједињења борила с тешким социјалним проблемима, били забављени рјешавањем других политичких питања.

Ситуација се "кувала" неколико седмица прије самих напада када су становници препуне "Куће сунцокрета" (назване тако због мурала на згради прихватилишта) почели да, присиљени нељудским условима у згради и високим љетним температурама, кампују у парку испред зграде.

Убрзо послије тога су се становници почели жалити на "смеће, галаму и крађе". Агресија према дошљацима потпомогнута је и чињеницом да је послије уједињења Западне и Источне Њемачке сваки пети становник источног дијела државе остао без посла.

Али упркос напетој социјалној клими, недуго послије тога се читава нација упитала: како је могло доћи до најприземније ескалације мржње према странцима послије Другог свјетског рата. Хајо Функе, научник који се већ годинама на Слободном универзитету у Берлину бави проучавањем извора и облика расизма, сматра да је Росток плод затајења институција на свим нивоима:

- Градске, покрајинске, а добрим дијелом и државне институције, мирно су проматрале погоршање стања у Ростоку и нису предузеле ништа како би то спријечиле - каже Функе.

Он зато говори о покушају погрома у државној режији.

И правна димензија овог скандала је прошла са задршком. Кажњена су 44 учесника у нередима, и то највише затворском казном од три године. Градоначелник Ростока и министар унутрашњих послова савезне покрајине Мекленбург-Форпомерн поднијели су оставке, али до дан данас није утврђена директна одговорност за катастрофално понашање полиције.

Међутим, систематски терор неонацистичког подземља је само врх леденог бријега. Много опаснија је свакодневна дискриминација и умањивање њеног значења од стране државних служби. Хајо Функе овај феномен проматра и данас, 20 година послије догађаја у Ростоку:

- Још се догађа да полиција не обраћа пажњу, да градоначелник окреће главу или да медији једноставно донесу одлуку да ћуте о неком проблему - каже Функе.

Јоаким Гаук, нови њемачки предсједник, који је и сам добар дио живота провео као протестантски свештеник у Ростоку, жели да се сјећање на те дане крајем августа 1992. и даље одржи живим. Он ће зато на централном окупљању поводом годишњице овог догађаја у 26. августа пред "Кућом сунцокрета" одржати говор. Ово окупљање би требало да пошаље другачије слике него оне које су у августу 1992. запрепастиле свијет.

Криви и медији

У социјално напетој ситуацији су и медији одрадили свој дио посла. Свуда се, како се присјећа Рихтер, писало о "криминалним подносиоцима захтјева за политичким азилом" и "ријекама избјеглица" (углавном из земаља бивше Југославије) које долазе у Њемачку, али које је већ пуна до врха.

приредио: Миленко КИНДЛ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.