Без предаха у залагању за слободу

Њена странка, Национална лига за демократију, освојила је убједљиву већину гласова на изборима у Мјанмару, бившој Бурми. Лига је добила 43 од могућих 45 мјеста, али ће и поред тога имати само пет одсто посланичких мандата јер је 80 одсто мјеста у парламенту унапријед било резервисано за војску и странке које подржавају војни режим.

- То није толико наша побједа, колико је то тријумф народа који је одлучио да мора да буде дио политичких процеса у овој земљи. Надамо се да је ово почетак новог доба - рекла је Су Ћи послије објављивања првих изборних резултата својим присталицама на тргу у Рангуну.

Она је већ била побједник на изборима 1990. године, али јој тада није дозвољено да преузме власт. Умјесто да буде на власти, Су Ћи је завршила у кућном притвору.

Су Ћи је кћерка генерала Aунг Сана, човјека који се сматра утемељивачем Бурме послије стицања независности 1947. године. Он је основао бурманску војску, али је исте године када је Бурма добила независност убијен. Су Ћи је тада имала само двије године.

Послије убиства оца, Су Ћи је живјела са мајком и двојицом старије браће. Пошто је млађи брат погинуо са осам година, а старији емигрирао у СAД, Су Ћи је остала сама са мајком која је 60-их година прошлог вијека била амбасадор Бурме у Непалу и Индији.

Због честог сељења, Су Ћи је мијењала школе, а као дијете показивала је таленат за учење језика. Послије дипломирања на Сент Хјуз колеџу у Оксфорду и стицања факултетске дипломе из филозофије, политике и економије 1969. године, Су Ћи се преселила у Њујорк, гдје је радила за УН три године, објавила је Бета.

Године 1985. докторирала је на Универзитету у Лондону, а 1988. се враћа у Бурму да помогне својој мајци. Касније постаје вођа Националне лиге за демократију.

Њен супруг Мајкл Aрис, умро је од рака 1999. године, а бурманске власти нису му дозвољавале да дође у Бурму и види Су Ћи док је био болестан и поред молбе папе Јована Павла Другог, генералног секретара УН Кофија Aнана и америчких власти.

Aрис је тако своју супругу Су Ћи од 1989. године, када јој је први пут одређен кућни притвор, до своје смрти 1999. године, видио укупно пет пута, а посљедњи пут видио је за Божић 1995. године.

Су Ћи годинама није могла да види ни своју дјецу, која живе у Великој Британији. Тек од прошле године њима је омогућено да посјећују своју мајку у Мјанмару.

Када су у Мјанмару одржани избори 2010. године, први послије 20 година, Су Ћи је било поново онемогућено да учествује на њима и тек по објављивању резултата пуштена је из кућног притвора.

Су Ћи данас има 66 година и, пошто је већи дио времена у посљедње двије деценије провела у кућном притвору, први пут је дочекала да постане посланик у парламенту. Њена странка посљедњи пут је учествовала на изборима 1990. године.

Осим Нобелове награде за мир, добитница је великог броја међународних признања која се додјељују за допринос у борби за демократију, а 2007. године Канада је прогласила почасним грађанином те земље.

Иако је послије двије деценије политичке борбе коначно дочекала и прву побједу, Су Ћи каже да ни из далека ништа није готово и додаје да борба за владавину закона и демократизацију њене земље тек предстоји.

Њена побједа у Мјанмару доживљава се као тријумф народа али и тријумф упорности и правичности.

Су Ћи је показала да је аутентични борац за слободу свог народа. Цијена коју је платила била је висока, четвртина живота која јој је одузета превише је за обичног човјека, али то је оно што чини разлику између обичних и великих и обезбјеђује улазницу за историју.

Подршка

Током дугогодишњег кућног притвора подршку су јој давали УН, лидери већине држава Запада, а амерички Конгрес одликовао је златном медаљом 2008. године. Она је уједно и први страни држављанин која је добила то признање док је била у притвору.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.