Белгија још није зрела да се извини Конгу због мрачног доба колонизације

Посланици нису постигли консензус о томе да ли Белгија треба да се извини и плати репарације бившим колонијама - Конгу (садашња Демократска Република Конго), Руанди и Бурундију, које су постале независне државе између 1960. године и 1962. године.

Белгијски краљ Филип II је у јуну 2020 година изразио „дубоко кајање” због колонизације, али афричка заједница у Белгији је преко протеста и демонтаже статуа краља Леополда II, који је буквално „посjедовао” Конго, тражила да се држава извини за период колонизације и да плати репарације.

Прије почетка рада Комисије, 10 експерата је на захтјев посланика саставило извјештај на више од 600 страница, а сврха је била да пруже релевантне информације посланицима да би могли да донесу одлуке. Извјештај прецизно описује конкретне реалности колонијалног периода и њихов дугорочни утицај, затим рад на сјећању и репарације које би могле да се предузму и преиспитује везе које постоје између колонијализма, расизма и дискриминације, али и како их окончати.

Експерти закључују да је циљ да се кроз рад парламента „створе друштвене промјене у циљу окончања расизма и дискриминације”, који су још присутни у белгијском друштву.

„Колонизација је проширила расистичку слику о црним Африканацима. Патерналистичка слика тог времена је стереотипна слика која је још веома жива и често може да се чује да је Африканцима плес у крви, да су надарени за музику, да су весели, али и слика да су као мала дјеца којима је потребно показати очински ауторитет”, пише Лука Катрин, писац и специјалист за колонизацију у магазину „Солидер”.

Мрачни период колонизације Конга трајао је 75 година, до 30. јуна 1960. године, када је Конго потписао документ за независност. На Берлинској конференцији 1885. године, велике европске силе докеле Африку и Леополд II, краљ Белгијанаца, добија Конго.

У то вријеме, Европљани су били увјерени у своју „супериорност”, сматрали су да иду у Африку у „цивилизацијску мисију”, а белгијски мисионари одлазе у Конго да “образују аутохтоне и варварске” народе. Леополд II, који је владао од децембра 1865. до децембра 1909. године, приграбио је за себе локална богатства каучука и слоноваче.

Белгија је градила путеве за транспорт и увела суров систем експлоатације локалног становништва.

Кад Конгоанци нису добро радили, сјекле су им руке, били су убијани, а жене силоване.

Свједочанства о експлоатацији и малтретирању аутохтоног становништва појављују се европској штампи већ 1900. године и изазивају огорчење у свјетској јавности преко писања Конана Дојла, Џозефа Конрада и Марка Твена, али и белгијског социјалисте Емила Вандервелдеа.

У 1904 години, извјештаји из Конга алармирају друге европске земље због екстремног насиља и креира се истражна комисија која утврђује да Белгија шаље плаћенике да чине звјерства и пљачкају земљу.

Садашња Комисија за колонијалну прошлост није могла да гласа о коначним препорукама, јер је већина била подијељена.

Либерали и фламански демократи-хришћани нису жељели да се у коначни текст укључи извињење и предложили су израз „најдубље жаљење”.

Они сматрају да извињење може да отвори захтјев за финансијске репарације.

У очима социјалиста и еколога, с друге стране, извињење је суштински предуслов за било какав рад на помирењу.

Социјалисти су рекли да неће да подрже текст који не би укључивао извињење.

“Нажалост, умови људи још нису зрели за извињење”, изјавио је Вутер Де Вринд у саопштењу и подсјетио да се холандски премијер Марк Руте извинио због колонизаторске пошлости Холандије.

Реијч „извињење” је повучена из текста. Све остале препоруке су остале скоро непромијењене у облику скупштинске резолуције.

Тих 127 препорука се односе на више корака и мјера који би показали јавности да је Белгија заиста окренула нову страницу о својој историји и да је свијесна да је учињено велико зло афричком народу.

Мере подразумијевају проучавање колонијалне прошлости, отварање фонда за стипендије, скидање печата тајности архива или споменике људима који су били изложени у зоолошким вртовима у Белгији.

Колет Бракман, новинарка и познати специјалисткиња за Африку, изјавила је за француску телевизију да се мора наћи начин како предавати историју колонизације белгијском становништву.

“Послије независности Конга, овај предмет је скоро избрисан из школских програма. Чак и у школским уџбеницима колонизација се појавила у виду пропаганде, гдје се говори о цивилизацијском раду Белгије у Конгу, о отварању земље према континенту...Сада морамо поново да уведемо историју колонизације у школске програме и уведемо и ово поглавље у историју Конга”, каже она.

Бракман сматра да белгијски народ није подржао колонијализам.

“То је био посао краља и одређене политичке елите. Било је потребно много пропаганде и убијеђивања током колонијалне ере да би белгијско становништво почело да даје подршку, али невољно”, наводи она.

Каже и да не треба заборавити да је у случају Руанде, Белгија била прва земља чији је премијер отпутовао у Кигали да се извини у име народа што је оставила “на цједилу” Руанду током геноцида 2000. године.

“Када се вратио, честитали су му сви скоро једногласно и то показује да је у Белгији могуcће извинити се”, закључиле је Бракман.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.