Алеп: Доста нам је умирања, желимо да плешемо

Борис Ђурић
Алеп: Доста нам је умирања, желимо да плешемо

Послије три године ратовања, гранатирања, недостатка струје и расељавања готово два милиона људи, отпорност оних који су остали у сиријском граду Алепу није ишчезла.

У диско клубу хотела "Дедеман", који ради током дана у Алепу, млади плешу уз пјесму "Гангам стајл". Са плафона допире свјетло стробоскопа док хит пјесме Корејца Саја долазе из звучника. Младе дјевојке са тетоважама и подераним мајицама као у трансу прате његове текстове. Диско је смјештен у подруму хотела који на срећу већи дио дана има струје.

- Доста нам је умирања, сједења код куће и живота без забаве. Желимо да плешемо - каже студент Академије умјетности Махмуд Истанбули.

Три године рата млади Алепа не виде будућност изван конфликта и сукоба. Родитељи им забрањују да излазе ноћу и зато одлазе у диско, углавном у послијеподневним часовима.

- Плесаћу док једном не умрем. Плес ме чини живим. Он је терапија за моју душу - каже студент Анас Хаснави. Ови млади очигледно знају о чему говоре.

Од када су почеле борбе у Алепу између побуњеника и владиних снага прошлог љета многи студенти и њихове породице морале су напустити своје домове. Док су неки напустили земљу други су отишли у западни дио града који контролишу владине снаге. Неки од њих морају живјети у уништеним зградама или градилиштима, као шо је случај са предграђем Руад гдје зграде немају зидове и пролазници могу гледати шта укућани раде.

Када киша пада кроз бетонски плафон цури вода и скупља се у локвама. Тако су пролазници једног кишног дана могли видјети жену у плавом кућном мантилу док метлом уклања локве покушавајући да спријечи кишу и бетонску прашину да се претворе блато.

На четвртом спрату дјевојчица се опасно играла близу отворене ивице зграде. У згради нема купатила, нема струје и заклоњена је само пластичним плочама које су донирале Уједињене нације.

Мустафа Наиса, човјек благог лица са сиједом брадом, довео је своју жену и петоро дјеце у једну од зграда Руада у септембру. Прије рата успио је да сакупи довољно новца да купи стан, али сада је већи дио уштеђевине већ потрошен.

- Куће гдје смо раније живјели су порушене. У почетку сам изнајмљивао стан, али новац смо брзо трошили. Онда смо отишли на јефтиније мјесто да бисмо на крају остали у потпуности без уштеђевине - прича Наиса.

Његова десетогодишња кћерка Кавтахар показује своје умијеће бројања на арапском и енглеском језику иако не иде у школу већ три године. Њена седмогодишња сестра Исра требало би да крене ове године, али то је доведено у питање јер су школе у Алепу преокупиране расељеним Сиријцима.

Они који још имају уштеђевину боре се са свакодневицом без струје и воде. Струја је постала луксуз од када су милитанти Исламске државе преузели електране у близине ирачког града Раке. Неки сада купују струју од бизнисмена који имају мале агрегате.

Прије рата сиријско домаћинство је издвајало за струју око десет евра мјесечно да би данас само за свјетло из сијалица плаћали око 145 евра мјесечно.

- Научили само да живимо као наши преци, без помоћи модерних уређаја и ствари - рекла је једна жена док је куповала поврће у слабо освијетљеној ноћној тржници.

Како слабо има струје, водене пумпе више не раде тако да становници морају користити воду из бунара и носити је у канистерима и кантама.

Млади нису поштеђени таквог живота и многи од њих морају радити да би помогли својим породицама. Они који настављају са школовањем такође немају лак живот.

- Учим под свијећама и купам се у џамији свако јутро прије него што одем на факултет - каже један од студената који слободно вријеме проводи у диско клубу.

По свему судећи, оваква ситуација ће се наставити, нарочито када су обновљени сукоби сјеверно од Алепа гдје су владине трупе преузеле фабрику стакла и цементару.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана