Змијањска нахија
За вријеме турске владавине на јужнословенском и балканском простору од велике важности за очување и опстојност хришћанства биле су кнежинске самоуправе и влашке, односно, сточарске нахије. Добивши филуриџијски статус, српско становништво је развијало сопствено "законоправо" и однос наспрам Турског царства и исламске цивилизације.
У њихово право није се дуго времена могло задирати, тек су турске спахије могле уз помоћ војске да скрше овакав статус и да наметну српском (влашком) становништву тимарско-спахијски систем који је представљао улаз у исламизацију. Овакво стање трајало је све до половине XIX вијека, са одступањима, у зависности од подручја до подручја.
Границе нахије
У околини Бањалуке од давнина постоји народно предање и историјски извори о Змијањској нахији, која је представљала симбол отпора српског народа турској зулумћарији. Међутим, када се прегледају радови који су се дотицали дотичне територије, прво што запада у очи јесу тешкоће приликом одређивања границе нахије Змијање.
Прво, у историографији се често поистовјећује термин "жупа" из средњег вијека са термином "нахија" из турског времена. У административној подјели Турске границе нахије су се мијењале, и често се дешавало да једна нахија у раздобљу од педесетак година припада под јурисдикцију више санџака, док се, на другој страни, дешавало да једна нахија спада под један санџак до краја турске владавине.
Насељима и становништвом Змијања од римског, средњовјековног до турског и аустроугарског времена, највише су се бавили Владислав Скарић, Милан Карановић, Петар Рађеновић, Петар Н. Гаковић, Милан Васић, Драгољуб Петровић, Миодраг Вулин, Мирослав Нишкановић и Ђорђе Микић. Резултати њиховог рада се истовремено надопуњују и међусобно разликују.
Трагови српске културе
Како смо већ поменули, нахија Змијање спадала је у ред оних нахија у турском управном систему које су се карактерисале унутрашњом, кнежинско-примићурском аутономијом и великим повластицама хришћанског, односно српског становништва.
Уосталом, као и друге босанскокрајишке области, и Змијање је било насељавано етапним миграција с истока (Црна Гора, Херцеговина, Србија, стара Рашка област), те се веома рано, већ почетком XVI вијека, јављају трагови српске средњовјековне културе у западним дијеловима некадашњег Босанског краљевства, а послије санџака и пашалука.
Турске власти су давањем повластица омогућавале даље и интензивније насељавање и укорјењивање Срба на простору сјеверозападне и западне Босне и, даље, на подручју Војне Крајине (сјеверна Далмација, Лика, Жумберак, Кордун, Банија и Славонија).
Попис из 1604.
Пошто нам овдје није циљ да студиозно разматрамо питање Змијањске нахије, осврнућемо се само на попис насеља према опширном попису Босанског санџака из 1604. године.
Према њему, тада су постојала сљедећа насеља – Бањица са мезрама Пљивинца, Љубија, Запоље, Мочијовци и Добро Поље, са укупно 54 баштине; Обровац Селиште имао је 15 кућа које су плаћале по 280 акчи и три куће које су плаћале по 140 акчи, са укупно 19 баштина; Соколово Горње се сачињавало од мезри - Илова Гора, Добро Поље, Чудесна, Цмавићи, Добродол и Јелавица и имало је 60 домаћинстава која су плаћала по 280 акчи и једно домаћинство које је плаћало 300 акчи, са укупно 61 баштином; Козица је имала осам кућа које су плаћале по 280 акчи, са укупно исто толико баштина; Мало Змијање је имало 23 куће које су плаћале по 280 акчи и једну која је плаћала 40 акчи, са укупно 22 баштине; Љиљановац се сачињавао од 18 баштина; Добриња-Сиркобиље имала је 40 кућа које су плаћале по 280 акчи и пет кућа које су плаћале по 40 акчи, са укупно 43 баштине; Хмељине су имале 60 кућа које су плаћале по 280 акчи, са укупно 29 баштина; Горње Шљивно имало је 25 кућа, од којих су 20 кућа плаћало по 280 акчи, а пет по 40 акчи, са укупно 24 баштине; Бистрица је имала 26 кућа од којих су 21 плаћале по 280 акчи, двије по 140 акчи и три куће које су плаћале по 40 акчи; Козарево Селиште према попису из 1604. године било је без раје; Вучај имао је 44 куће, од којих је 37 кућа плаћало по 280 акчи, а седам по 140 акчи, са укупно 42 баштине; Велико Шљивно имало је 31 кућу, са укупно 29 баштина; Горње и Доње Ратково имало је 18 кућа које су плаћале по 280 акчи, са укупно исто толико баштина; половина села Грахорине сачињавала се од 11 кућа које су плаћале по 280 акчи и двије које су плаћале по 40 акчи, са укупно 13 баштина; Рикавица је имала 23 куће које су плаћале по 280 акчи и двије куће које су плаћале по 40 акчи, са укупно 28 баштина; Црлетина је имала пет кућа муслимана са земином и двије немуслимана; половина села Грахорине давала је приход од 450 акчи; мезра Омашко Селиште имала је седам кућа које су плаћале по 280 акчи, са шест баштина; мезра Дубница имала је 19 баштиника са давањем од 280 акчи и једним од 800 акчи; мезра манастира Залужје и Гомионица се сачињавала од двије баштине; мезра Чремошина са приходом од 500 акчи; мезра Велика са приходом од 200 акчи; мезра Студеница са приходом од 500 акчи; мезра Пољице и Међугорје са приходом од 300 акчи; мезре Брезије, Јасен и Вилово Брдо са приходом од 90 акчи; мезра Луговина са приходом од 500 акчи, наведени су, поред ових и панађур на Змијању, чије је приход износио 500 акчи и варош тврђаве Звечај која је имала 22 куће које су плаћале по 280 акчи, са 21 баштином.
Успомена
Што се тиче ове нахије, она је нама, потомцима, остала као успомена на отпор турској држави и на постојање унутрашњих (кнежинских) самоуправа, као што су биле све до почетка Првог српског устанка 1804. године, кнежина Карапанџића у Неготинској Крајини и кнежина Рашковића у Новопазарском санџаку, односно Старој Рашкој.
Горан Ђуран, (Аутор је архивиста-истраживач у Архиву РС)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
