Живот “стигао” на бину
Године 1841, 4. децембра у Београду, у Позоришту на Ђумруку одржана је прва представа са дилетантима - драма Јована Стерије Поповића “Смрт Стефана Дечанског”. Позориште је организовао српски редитељ, сценограф, глумац, писац и просвјетни радник Атанасије Николић.
Тада је штампан први позоришни плакат код нас и расписан први књижевно-драмски конкурс за дјела “по народном карактеру и обичајима устројеним”. Позориште се одржало само годину.
Прва професионална позоришна група у Срба настала је 1838. године у Новом Саду. Било је то Летеће дилетантско позориште, које је до 1840. играло представе у Новом Саду, Земуну и Панчеву, а од јуна 1840. до пред крај 1841. у Загребу (под именом Домородно театрално друштво), да би се фебруара 1842. године утопило у Театар на Ђумруку у Београду чинећи га професионалним.
Ово позориште има највеће заслуге за то што ће у седмој деценији 19. вијека бити створени први стални професионални ансамбли на јужнословенском простору (Нови Сад, Загреб, Београд).
Велики драмски писац у Срба био је Јован Стерија Поповић (1806-1856). Ослободивши се псеудокласичних шема и националне романтике, Поповић постаје први српски писац с изразитим реалистичним приступом књижевној и театарској материји и основни ослонац репертоара српских позоришта од 1830. све до 1870. године.
Поповићеве комедије и данас су сачувале сценску виталност и сатиричну актуелност. То доказују представе послије Другог свјетског рата: “Родољупци” у режији Мате Милошевића (1949), “Покондирена тиква”, “Женидба и удадба” и “Родољупци” у режији Дејана Мијача (1973, 1975, 1986), те “Лажа и паралажа” и “Тврдица” (Кир Јања) у режији Егона Савина (1991, 1992).
Поповићева дјела мање су приказивана на сцени током друге половине 19. вијека, која бива у знаку прилагођавања и српских позоришта и српских драмских писаца потребама и укусу публике.
Ако се има на уму да су два стална српска професионална ансамбла, Српско народно позориште (основано 1861. у Новом Саду, на територији под влашћу Аустрије - касније Аустроугарске) и Народно позориште (основано 1868. у Београду, у слободној Кнежевини Србији) - имала претежно родољубиву функцију и сталне финансијске невоље, биће јаснија њихова безусловна окренутост духовном видику гледалаца тога доба.
Репертоарима српских позоришта преовлађују два основна вида драмских дјела: историје драме и трагедије позног романтизма, којима је подстицано народносно осјећање и пробуђена историјска свијест Срба, те ведри сеоски комади из народног живота “с пјевањем”.
Шездесетих и седамдесетих година 19. вијека Лаза Костић (1841-1910) и Ђура Јакшић (1832-1878) дали су српској романтичарској драми и позоришту нови пјеснички језик и нови тип драмског јунака, за којег је била карактеристична психолошка подвојеност.
Позоришни датуми била су извођења Костићевих трагедија “Максим Црнојевић” (1863), у којој се укрштају свијет српске народне епике и свијет Шекспирове трагедије, и “Пера Сегединац” (1882), у којој се трагедија из историје српског народа преплиће с горућим проблемима Костићевог времена.
Извођења Јакшићевих драма “Јелисавета кнегиња црногорска” (1868) и “Станоје Главаш” (1878) потврдила су његову надареност и ватрен, бунтовни темперамент, али и скромно драматуршко знање.
Крајем 19. вијека престаје у позориштима на српском театарском простору доминантан утицај њемачких узора. Утицај француског позоришта постаје све јачи јер се враћају, нарочито у Београд, нови људи школовани у Француској. Новији стилови европске драматургије и позоришта осјетили су се тада и у српској драматургији и театру.
Дјело Борисава Станковића (1876-1927), “Коштана” (прво извођење 1900), по популарности је и данас култно дјело српских позоришта и публике, а цијели 20. вијек обиљежио је, као суверени владалац репертоара српских позоришта, Бранислав Нушић (1864-1938).
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
