Зашто су наши преци једни другима бушили лобање?

Авант Арт Магазин пише о "трепанацији", захвату који су у 19. вијеку примењивали Срби, Црногорци и Албанци, док су Хрвати с том "медицинском праксом" почели још и раније.

Најпознатија пробушена лобања с ових простора потиче из петог вијека, а пронађена је у Лудбрегу у Хрватској.

Зашто су људи примјењивали трепанацију?

Трепанација се најћешће изводила како би се "лијечиле" јаке главобоље или болести попут епилепсије. Неријетко су се лубање бушиле и онима који су патили од неког менталног поремећаја, али су први захвати имали готово искључиво ритуално значење. Наиме, вјеровало се да ће кроз рупу у лобањи изаћи зли духови, а у особу ући добре силе.

У средњем вијеку су се на захват својевољно одлучивали и бројни владари и племићи на савјет својих љекара. Они су сматрали да ће на тај начин доћи до позитивних промјена у циркулацији крви и да ће мозак бити боље прокрвљен.

Можда мислите да је већина тих људи умрла усред захвата у најгорим мукама. О боловима можемо само да нагађамо, али је познато да је већина оперисаних преживјела захвате и наставила најнормалније да живи након зарастања ране. Према доступним подацима, стопа преживјелих пацијената била је 75 одсто, много више него у модерној медицини прије појаве антисептика. Нека афричка племена захвате су обављала са 96% успјеха. Како је то тачно изгледало, погледајте у приложеном документарцу.

Захвати су се изводили на најразличитије начине, у зависности од епохе и подручја. У питању су били различити алати и инструменти од камена, дрвета и метала, а захват се изводио бушењем, резањем и - стругањем.

Када је захват популаризован у Србији у 19. вијеку, већина Европе је већ напустила трепанацију као примитиван и недјелотворан метод. С обзиром на то да нису имали приступ тада најмодернијим медицинским инструментима, Срби су лобање отварали - стругањем.

"У удаљеним планинским подручјима Балкана одржали су се поједини обичаји и начин живота који су у осталим дијеловима Европе напуштени још прије много векова као штетни и примитивни", пише Сима Тројановић, први српски антрополог, преноси Авант Арт Магазин. "Ти обичаји у Европи су већ тада изазивали згражавање, док су се у Албанији и старој Србији под влашћу Турака сматрали потпуно нормалним и уобичајеним. Ти сурови обичаји одржали су се због лоше организације , што значи да држава уопште није постојала већ да је владало племенско уређење. Српски сељаци лобање су бушили из различитих побуда, а најћешће како би санирали ратне повреде. Други разлог био је лијечење главобоља и лудила".

Истим методом стругања отворена је и лобања пронађена у Лудбрегу , а морфологијом је утврђено да је особа преживјела операцију и "након ње живела најмање још неколико година" , наводе у свом научном раду Марио Новак, Мирослав Нађ, Тајана Плеше и Мислав Чавка. Они пишу да су на "лудбрешкој лобањи" пробијена сва три слоја костију и да је тврда мождана овојница код пацијента била "потпуно изложена", преноси "24sata.hr".

Контроверзни захват и данас се обавља у појединим дијеловима свијета, у племенским друштвима. Ипак, заговорнике има и на Западу, гдје га је неколико појединаца извело на себи. Међу њима је и Хјуз који тврди да трепанација омогућава ширење мозга и бољу циркулацију. Он је сам избушио своју лобању 1965. године (умро је 2004. године природном смрћу). Хјуз је тврдио да је људски мозак слабије прокрвљен од тренутка када се Хоммо сапиенс усправио на двије ноге. Трепанација је, тврдио је он, најбољи метод да се "ствари врате на своје мјесто", односно да се повећа функционалност мозга.

Џозеф Мелен, британски аутор, своју лобању је из истих порива успио да пробуши из трећег покушаја. Данас има 76 година, а да ли му је бушење заиста помогло, то зна само он.

Иако бушење лобање и данас има мјесто у модерној медицини због рецимо отицања мозга, наука никад није доказала да су бушења која се раде већ седам хиљада година имала било какве позитивне ефекте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.