Записи из архива - Трка Лазарева

 По имену и презимену би се рекло да је наше горе лист, но ријеч је о Нијемцу из Раштата, циришком и бечком студенту. У Босну је дошао 1880, као начелник инжењерије у штабу фелдмаршала Фон Орлабурга. Комадина је један од најзаслужнијих и за формирање бањалучког Лоњн Теннис (тенис на трави) клуба, основаног 7. августа 1907.

И бицикл и рекет били су скупе играчке, а уписнина и чланарина превисоке за домаћег човјека ("надокнада за мјесеце у којима се игра тенис је три круне, а у зимским мјесецима круна"). Оснивачи и чланови клубова били су углавном странци. Уз све остало, бицикл и рекет били су њихови статусни симболи.

Већ 1902. организована је трка на релацији Бањалука - Сарајево (250 км). Загрепчанин Емил Менига је стигао у Сарајево за 10 часова и седам минута, возећи просјечном брзином од чак 24,7 км на час. Но ова трка није бацила у засјенак несвакидашњу трку организовану одмах након формирања бициклистичког клуба.

Главни протагониста те трке је Лазар М. Поповић. У потрази за бољим животом, коју годину прије тога он је са Змијања сишао у Бањалуку. У Бојића хану је отворио биртију, а убрзо и проширио послове, поставши успјешан и цијењен трговац. Његов понос и дика била су два алата и двоколица.

Надобудна младост је једном приликом у Лазаревој биртији заподјенула расправу о бициклима, дрзнувши се да ударе на Лазарев понос и част. Знано је да су странци за босанског коња говорили да и није коњ.

Ти се хвалиш и размећеш свуда,

Да бицикле плаши твоја руда,

Твоји коњи да су тако чили,

Али нису, ми би се кладили.

Не, Лазаре, али тачно знамо,

Да ми добрих другова имамо,

Што ће својим челик бициклима,

Свакад твојим утећ' алатима.

Ударили су и на Лазареву националну част:

Метни барјак од три српске боје,

А ми онда ставићемо своје,

Нек се знаде која боја па'не,

А кад па'не нек је и нестане.

Лазарев је залог био висок, па је предложио и висок износ опкладе:

На биљегу сто дуката меће,

Бициклисти да утећи неће,

Јер су коњи брзи као 'тице,

Као пусте двије ластавице.

За припрему трке је остављено неколико дана. Лазару су биле знане све џамбаске тајне тренинга и његе коња. Уосталом, своје је љубимце небројено пута и са неописивом страшћу припремао и доводио на трке. Тако је било и овај пут. Лазар је уочи трке своје алате чувао од сваке "чараније".

На хиљаду и осме стотине,

Деведесет девете године,

Баш на данак Огњевите Маре,

Трку чини Поповић Лазаре.

За Бањалуку је то био дан без преседана:

Откако је шехер Бањалуке,

И весеља од свакоје руке,

Тако славе нико не запјева,

Као што је трка Лазарева.

Скупило се велико и мало,

Састало се и старо и младо,

Ту је свијета к'о на гори листа,

Међу њима осам бициклиста.

Нису остала забиљежена њихова имена, али је знано да је међу њима био механичар Роберт Хелер, први бањалучки бициклиста, а вјероватно и Димитрије Зита, "најодговорнији" за необичну опкладу.

По старом обичају, трка је заказана у цик зоре. Као човјек из народа, Лазар је био увјерен да јахач не води коња до побједе. Чим се са њега скине прекривач и зачује цилик тамбурице, коњ зна шта му је чинити:

Кад је сунце помолило лице,

Зацикташе ситне тамбурице,

Стаде вриска претилих алата,

Штоно вриједе хиљаду дуката.

Коње држе до два момка млада,

Лазар сузе не може да свлада,

Кроз сузе их љуби и говори:

"Збогом пошли, моји соколови!"

Ђаво Зити није дао мира:

Ал' не ћути Димитрије Зита,

Већ овако Лазара упита:

"Је ли тестир да ти барјак скинем,

На бициклу кад ти коње стигнем?"

Чим је судијски одбор дао знак за старт, Лазареви момци Тоде и Никола спретно ускочише у кола, "а алати у најбржем лету, потрчаше да постигну мету". "Мета" је била 50 км удаљена Градишка. Половину пређеног пута пјесник овако описује:

У том коњи тад из Маглајана,

Већ стигоше до Шибића Хана,

Удвојише снагу од брзине

И стигоше у село Ровине.

Већ тад су "бициклаши" добрано заостали, а у Градишку су Лазареви коњи стигли пола сата прије њих. Настало је невиђено народно славље:

То гледају Срби Градишчани,

Међу њима браћа муслимани,

Сваки сузе од радости таре,

Кад поб'једи Поповић Лазаре.

Тек што су Тоде и Никола зауставили коње, Лазара је снашла несрећа:

Али ето, сад великог јада,

Један коњић од умора страда...

Стотину дуката коју су Лазару исплатили бициклисти била је слаба утјеха. Други Лазарев коњ, дешњак, опорављао се шест седмица, након чега их је овјековјечио фотограф.

Глас о Лазаревом подвигу пронио се широм Крајине. Била је то побједа части и честитости и својеврстан народни шамар препотентној бањалучкој господи.

ЗОРАН С. МАЧКИЋ, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.